Тајанствена Србија

[pepeljuginadobravila]

Proročanstvo despota Stefana



Povampirenje azijatske nemani

"Kad dodje sudnje vreme, pašće islam, a Carigrad nekad hrišćanski grad, obnoviće zlatni sjaj svog krsta. U njemu će ruski car Jovan da gospodari. Pre toga pravoslavni svet će se osipati ineće imati ni mira ni spokoja" - zapisao je svojom rukom, sin kneza Lazara, despot Stefan Lazarević.

Proročanstvo je pisano u vremenu turskih osvajačkih pohoda i pada oblasnih gospodara, kada je izgledalo da niko ne može da pokori neman nadošlu iz azijskih stepa i da joj je carstvo večno. Mudri je despot, kao prosvetljen, video daleki čas propasti ove nemani, kad bude ponovo preskočila more da drugima pusti krv, i zapisao da će u toj krvi i sama naći smrt, a neće imati gde da odstupi, jer će sve do velike vode ptica jastreb da nadgleda.

Taj nebeski pobednik doleteće sa severa Rusije. Tada će se podići i drugi narodi na koje će kidisati ova azijatska neman. A pre te odsudne bitke biće vreme u kojem će vuk ući u vinograd, ali ne da ga čuva od ostalih napasnika već da ga obere i poništi.

Biće to doba bezbožništva u kojem će Antihrist da zavlada, pa despot uzvikuje: "Teško tebi, vinograde što ćeš postradati, dok berači ne dodju!"

Invazija muslimana

Vreme pre ove "odsudne bitke" očigledno je ovo naše, ali kao da je i početak skoka ove nemani, za šta bi potvrda mogla da bude narastanje islamskog fundamentalizma u arapskim zemljama i u Turskoj, kao i terorizam s istim predznakom, no i tiho, ali nezadrživa invazija muslimana na zapadne gradove.

Na mnogim mestima i Nostradamus upozorava na "arapsku imperiju": "Islam dolazi..." i "Biće izazvana treća poplava sa ljudskom krvlju". On upozorava i na taj prethodni tihi prodor islama:

"Zbog nesloge i nemarnosti Francuske, Muhamedu će biti otvoren ulaz." (Centurija I/8)

"Da bi bila u Dunavu, doći će sa Rajne velika kamila." (Centurija V/68)

"Islam nalazi otvorena mesta." (Centrurija X/31)

"Orijentalni će napustiti svoje stalno boravište, preći preko Apenina, da vidi Francusku... I svakoga će bičem svojim udariti." (Centurija II/29)

Zapadne zemlje ovaj prodor dopuštaju pre svega zbog nafte ("arapske kraljice", kako je naziva Nostradamus). Tako je, dakle, u katoličkim i protestantskim zemljama Zapada, koje su same dopustile da ih tiho osvaja i u njima se učvršćuje islam, shodno Koranu: "Alah vas je postavio za naslednike nevernih (svi koji nisu islamske vere), njihovih njiva i kuća, svih njihovih dobara i svih zemalja u kojima se učvrstite..."

Pobeda cara Jovana

Pravoslavni svet, vidimo, već počinje da strada od islamskog fundamentalizma i to u sprezi sa katoličko-protestantskim zemljama, sa onim Despotovim "vukom" koji će i sam gledati kako da "obere i poništi vinograd u koji je ušao" (Amerika i najrazvijenije zemlje Zapada). Po tom drugom ulasku "vuka" u pravoslavni "vinograd", pravoslavni svet "neće imati ni mira ni spokoja", kako dalje nastavlja Despot Stefan. A sve će to, što lukavo, što agresivno, kako gde bude mogao, koristiti fanatizovani islam.

Ali će i tome doći kraj, Rusija će opet posatati pravoslavna carevina, islam će onda otvoreno napasti sa svojim vojskama Rusiju, ali i dojučerašnje saveznike Zapada, koji će se osvestiti i, udruženi sa ruskim carem Jovanom, u odsudnoj bici pobediti "azijatsku neman"...

Ovako, dakle, "odsudnu bitku" vidi naš Despot Stefan Lazarević.

[pepeljuginadobravila]

Dečanski amanet





U metohijskom manastiru Visoki Dečani nalazi se jedina freska na svetu na kojoj Isus Svedržitelj ima u ruci mač umesto knjige. Desnica Božijeg Sina, koliko je poznato, nikada nije držala oružje, već je vazda na mir pozivala. Osnovna namera dečanskog živopisa bila je da islikana svetlost pisma zrači mudrost božanskih poruka. Onda su, u nesrećnim dogadjajima u Srbiji, zavladala čudna zbivanja i nebeski znak opomene ukazao se na zidu manastira posvećenog Hristu Pantokratoru.

Dve legende tumače čas u kojem se knjiga, simbol reči, pretvorila u mač, simbol sile. Kada je Stefan, sin kralja Milutina, uzbunio vlastelu i teško se zavadio sa ocem, došlo je do najsvirepije kazne u istoriji srpskih vladara. U vojevanju i osvajanju prestola Stefan je zaboravio da je svojim sinovima nadenuo imena Dušan i Dušica, po duši, da budu duševni i da se svake sile klone. A moćni kralj, otac mu Milutin, naredio je da ga uhvate i, u tajnosti, u Skoplju oslepe usijanim mačem. Tako je zgasnuo vid Stefana, potonjeg Dečanskog. A žarni mač osvetnik ukazao se u budućnosti umesto knjige u ruci Isusa Svedržitelja. I kao što je Stefan u mladosti ustao protiv oca, tako je kasnije njegov sin Dušan ustao protiv njega. I kao što je nekad pogružen pred ocem, stajao je Stefan nemoćan i pred sinom.

U Metohiji je sačuvana legenda da se u samrtnom času kralja Stefana nad vascelom zemljom Srbijom začuo jauk poruke iz koje se samo jedna reč otrgla i vinula prema njegovoj zadužbini. Kad je kao vatrena ptica sletela na krst manastira, medju njegovim zidovima začuo se zveket oružja. Veruje se da se baš tada knjiga u ruci Hrista Svedržitelja u mač pretvorila. Tako se pre ishoda vremena presudni dan srpskim vladarima iskazao.

A jedno drugo pamćenje, koje takodje objašnjava nastanak mača iz knjige, vraća nas u tursko vreme, kad su osvajački silnici zastali pred Visokim Dečanima, da orobe ono što je bilo i carsko i gospodnje. Sveta knjiga pala je na pod i odmah se uznela na oltar, a sam Pantokrator uzvitlao je mač da odbrani svetinju. Svi su se Turci panično razbežali, a svetlost mača gonila ih je sve dok nisu popadali na zemlju i izdahnuli u mukama. Od tada traje verovanje na Kosmetu da mač u Hristovim rukama označava mesto na kojem će doći do odsudne bitke izmedju hrišćanstva i onih koji ga napadaju. Tada Ve, medju krvavim kosmetskim božurima izroniti nož potajac Miloša Obilića.

Po sudbinskom tumačenju dogadjaja, smrt sultana Murata na polju Kosovu ne treba shvatiti kao izvršenje zakletve Miloša Obilića, date knezu Lazaru u predvečerje odsudne bitke, već kao podvig viteza koji je u poslednjem boju svog života tražio najveću zamenu za svoju glavu. Sve što je imao i odabrao taj vrli junak bilo je najlepše i najbolje u tadašnjoj srpskoj zemlji. Njegova žena Vukosava bila je najlepša od svih srpskih kćeri; jedino je on jahao vidovitog konja i niko osim njega nije imao nož potajac. O tome svedoči i ovo starostavno pričanje dečanskog proročanstva.

Kad je mladi vitez dočuo da u Šošanici pod planinom Stolovi neki Pero Brkušić ima čudesnog konja Ždralina, koji vidi po noći i naslućuje svaku opasnost, zaputio se iz prestonog Kruševca da izvidi ko kome može da odoli. Na brdu Stubić Ždralin se ustublio; jedva ga je iz mesta pomakao. Odmah je u potoku Turija turio u ruke domaćina silno blago, ali ovaj je odbio zlato i poklonio mu Ždralina, govoreći: "Vidovitom junaku samo vidovit konj nedostaje!" U povratku, Miloš naidje na kovača koji je iskovao i oštrio mačeve, pa ga upita ima li nešto što niko nema. - Samo ono što se ne vidi - odgovorio je starac i za slavu junačkog imena darovao mu nož potajac, koji se čuva u nedrima, pored srca.

Tako opremljen, Miloš Obilić otišao je u boj odmah posle pričešća u Samodreži crkvi. Vidoviti Ždralin proveo ga je kroz tursku vojsku i odveo do Muratovog čadora, a nož potajac iznedrile su njegove grudi i unele u desnicu kojom je podvig učinio. Tako je svoju vitešku glavu žrtvovao za carsku i razglasio po svetu pobedu srpske vojske. U Kosovskom boju nestala je glava kneza Lazara, ali se zauvek izgubio i Obilićev potajac. Njegovo ponovno pojavljivanje iz zemlje, veruje se, oglasiće i pojavljivanje iz stene britke sablje Kraljević Marka. Kad se dve vere sukobe na Kosovu, kazuje dalje dečansko proročanstvo, Isusovom maču i Obilićevom potajcu pridružiće se i Markova sablja, jer odbrana treba u svetom trojstvu da se objedini.

U ovom starodrevnom zapisu, koji čuvaju tri bezimena čoveka, pominje se Bela stena nadomak Kosmeta u kojoj počiva usečena sablja srpskog junaka čiji se život kroz vekove proneo. U danu pričešća Lazareve vojske u crkvi Samodreži Marko je okasnio, jer mu se nije ni dalo da stigne na bojno polje. Pred sunčev zalazak, kad mu je Šarac u zemlju upao, usamljeni jahač predosetio je poraz Srba i zabio svoju belu sablju u Belu stenu. Od tog doba ona čeka junaka čijoj će se mišici uzdići ka nebu, kao Isusov mač u zadužbini Stefana Dečanskog.

Dogodiće se to posle tudjeg rata na tudjoj zemlji. Od tih zbivanja uskomešaće se i Kosovo i sav njegov porod povijaće se kao kolevka sa detetom, ali niko neće smeti prvi da zapuca iz straha da ono dete ne ispadne u bezdan. I kad opet prodje vreme naići će odnekud tudji sinovi, noseći poruku svojih gospodara o onome što mora da se dogodi. Nastaće sveopšti pogub i tog proleća procvetaće krvavi božuri i tamo gde nikada nisu nicali.

Tada će ona tri bezimena čoveka stići u hodočašću do Dečaskog manastira i stati sa desne strane Isusova mača. Čekaće da im se pridruže donosioci Obilićevog potajca i Markove sablje. Oni će govoriti: "Ko se oružja lati, kako će izaći pred Gospoda?!" I nikoga neće biti da oružju pristupi. Opet će reč biti prva i mač će se u knjigu preobraziti.

[pepeljuginadobravila]

U srpskom narodu još živi predanje o starcu kome se pre boja na Kosovu ukazala vizija onoga što dolazi, ali ga velmože nisu poslušale. Reč je o starcu Mirićiji, sebru iz srednjevekovnog grada Bele Stene kod Valjeva.

Predanje kaže da se njemu, nakon Maričke bitke 1371. godine, u besanim noćima više puta ukazivala propast srpskog carstva. Izmedju jave i sna najpre mu se ukazala strašna bitka izmedju dve srpske vojske, kako u punom galopu jure jedna prema drugoj, a ispred njih dvojica najvećih velmoža, Nikola Altomanović, gospodar užičke oblasti, i knez Lazar Hrebeljanović koji je vladao oblastima Pomoravlja i Podunavlja. Polje ispod grada Užica, prekriveno maglom, prolama se od tutnjave konja, zveketa hladnog čelika i samrtnih krikova. A onda zlosutna tišina. Video je kneževe vitezove gde usijanim železom oslepiše župana Nikolu i odvedoše ga na zamonašenje.

Božija poruka

Drugo snovidjenje bilo je još grozomornije: strahotna tama nadire sa istoka, a iz nje izviru nebrojene vojske pod jednim barjakom i obeležjem - polumesecom. Nevidjena sila sudara se sa znatno manjom vojskom Lazara, kneza srpskog. Video je Mirićije pogibelj oba vladara, Lazara i Murata, sagledao unapred nesreću obezglavljene srpske zemlje.

A na Badnje veče usni strac nešto čudnovato, samo lice Božije koje mu reče: "Idi moj Mirićije, čedo bezgrešno, te prokaži silnicima što se oko zemlje otimaju, oglušuju o zakone Moje, a vas obične, siroto stado Moje, stavljaju u iskušenje da ne sagledate nesreću koja dolazi, na koju vas upozoravam, idi i kazuj im što Ja tebi pokazah. Ako se veri i pameti dozovu i izmire se kao braća, može se izbeći propast koju si video po milosti Mojoj. Kazuj da sam te Ja poslao. Ja, koji sam jednom bio medju vama i opet ću doći da konačno presudim, razdvojim verne i neverne, grešne i bezgrešne... Idi u planine, Mirićije! Posti dve godine, a onda na oči silnima izidji, te im ovo kaži!"

Mirićije posluša i ode u isposništvo na Suvobor. U zimu 1373. vrati se i krenu ka kneževskom Kruševcu. Usput je svraćao u manastire, kazivao monasima svoja vidjenja, noćivao u sebarskim selištima i njima kazivajući isto. Predanje dalje kaže da Mirićija nisu poslušale ni velmože, a ni knez Lazar, te da ga je župan Nikola bacio u tamnicu proglasivši ga Lazarevim uhodom.

Ponovljene greške

Nakon nekog vremena obistinilo se Mirićijino predskazanje. Dve srpske vojske sudariše se pod Užicem i pogibe pet hiljada ljudi. Knez zapovedi da se zarobljeni župan oslepi usijanim železom i natera u monaštvo.

U junu 1389. desi se kosovska propast, pogiboše oba cara, a Srbija utonu u petovekovnu tamu. Negde tih dana pao je u postelju, pa ubrzo i preminuo starac Mirićije.

Ova legenda opominje i današnje srpske "velmože" da ne ponove pretkosovsku grešku nepomirljivih medjusobnih trvenja, raskola i sukoba zarad ličnih interesa - a što se u odsudnim vremenima već dogadjalo - a na radost i korist srpskih neprijatelja.