Непрочитана порукаод meteori » 05 Јун 2008, 23:00
Sasvim slicajno sam na sajtu videla poziv Pepeljuge da kao ljudi dobre volje pomognemo deci bez roditeljskog staranja. Iako sam cesto razmisljala o toj deci nisam imala hrabrosti da sama pokrenem tako nesto. Ali sam drage volje resila da se prikljucim. Kao i drugi koji su procitali. Pa je pomoc stigla ne samo iz Beograda vec i iz unutrasnjosti Srbije. Tako je krenula nasa prva akcija.
Isli smo da posetimo decu u Zvecanskoj i da im ostavimo prikupljenu pomoc. Nas prvi susret sa tom decom. Klinci , kao i sva decica lepi ko lutkice, dve,tri cetiri godinice. Igraju se u svojim odeljenjima. I gledajuci ih pitas se koja je to muka naterala njih da budu ovde. Razgovaramo sa vaspitacicama i one izvode decu da se upoznamo sa njima. Klinci izlecu napolje. Devojcica, slatkica, kaci mi se za vrat i nesto mi govori. Onda to i ponavlja .... i shvatam da me zove mama. I to je bilo prvi pu da me je neko nazvao mama. Neko malo slatko stvorenjce grli te svojim neznim rucicama i trazi od tebe ljubav........ I tu shvatamo da j ljubav ono sto toj deci najvise ne dostaje. Dobijaju je od vaspitacica i osoblja ali mama je mama. Sestre nas vode do dece sa posebnim potrebama i gledajuci ih vidis male, velike ljude, drugare. Gugucu kao gugutke kada ih uzmes u zagrljaj. I znas da im treba mnogo vise paznje i rada ali i da ta deca jednoga dana mogu da postanu ljudi koji ce da se brinu o sebi nista losije nego bilo koji drugi. Mozda cak i bolje posto znaju da uzivaju u malim stvarima u zivotu.
Izlazimo od njih puni utisaka i zelje da im pruzimo jos toplih zagrljaja i jos mnogo stvari koje su im potrebne u zivotu.
Sledece odrediste je dom Drinka Pavlovic. Dom za stariju decu. Ne znamo sta nas tamo ceka. Koliko starija deca? Kako oni zive? Nosimo i njima pomoc od ljudi sirokog srca prikupljenu od prijatelja sa sajta. Znamo da u tom domu postoji i njihov frizerski salon. Zelimo da vidimo gde male svrce dalje nastavljaju sa zivotom.
U domu smo. Dece ima svih uzrasta. Prosto grabe poklone koje smo im doneli. Ne cekajuci vaspitace da im podele. I ne zato sto su ne pristojni ili ne vaspitani. Vec zato sto sa tim nadoknadjuju one trenutke ljubavi koje druga deca dobijaju roditeljskim zagrljajem i toplom reci. Imaju simpaticne svoje sobe sa po dvoje do troje dece u njima. U sobama starije dece vidi se njihov licni pecat, kao u sobama svih tinejdzera. Pokazuju nam dom i tamo zaticemo i mladju decu. Jedna devojcica od svojih 10 godina. Sedi u dnevnom boravku. To me je posetilo na to kako sam ja vikende provodila na izletima sa svojim roditeljima i znam da ta deca nece doziveti mnogo toga sto ja jesam. I gledajuci ih shvatam koliko sam ja kad dete a i sada srecna.
Zaticemo i devojcice, srednoskolke koje vredno uce toga vikenda. Vidimo decu koja se u uslovima u kojima imaju jako malo hrabro bore za svoju buducnost. Vidimo decu koja ce izrasti u dobre ljude. Divim se zelji i volji te dece za boljim zivotom. Trudu da odrastu u dobre ljude iako iza sebe, sem samih sebe, nemaju bas mnogo.
Pokazuju nam i svoj frizerski salon. Ponosni su na njega. Tu rade, uce zanat, sisaju svoje domske drugove. Vidimo da tom salonu fali mnogo ali i njihov ponos na to sto imaju. Kao i ponos njihovih vaspitaca. Nisu profitabilna institucija i tesko je nabaviti sve ono sto je potrebno za rad. Ali velika zelja i volja te dece da uspeju je zadivljujuca.
Tesko je. Ima oko 80 dece a malo ljudi koji su zaposleni i ako je njihova volja i zelja velika ne mogu da postignu da budu sa svima u svakom trenutku.
Skupljamo utiske i ……….. jedan otac dolazi po devojcicu iz doma. Skolska drugarica njegove cerke. Vodi je da taj dan provede u drustvu njegove cerke u njegovom domu. Smeskam se i drago mi je sto sam videla da ima dobrih ljudi koji ne cene coveka prema tome odakle potice vec prema tome kakav je covek.
Shvatamo da je ono sto smo mi doneli kap u moru naspram onoga sto je stvarno potrebno toj deci. Rastajemo se srecni sto smo mogli bar malo da pomognemo. Znam da kada bi svako dao po malo bilo bi to dovoljno za njih. Zato ne zelimo da odustanemo.
Srecna sam zbog toga sto je devojka sirokog srca imala dovoljno hrabrosti da pokrene ovu akciju. I zbog toga sto sam mogla da joj se prikljucim. I tuzna zbog dece koja su ne svojom krivicom lisena mnogih stvari u zivotu.
deca su ono sto mi od njih napravimo
...meteori potpuno razumem taj osecaj kada ugledas sve te male Andjele cije su oci uprte u tebe samo sa jednom zeljom...da si bas dosao-la po nju-njega....jedan takav mali slatki Andjelak je dosao u nas dom,samim njegovim dolaskom smo Blagosloveni... ali svako vece kada legnemo da spavamo ja pomislim na svu tu decicu koja zele samo da ih neko voli,da nekom pripadaju...kako im pomoci..
