Sedela je uvek do prozora. Gledala u daljinu, kao da je želela da isklizne u neki daleki svet. Pamtitim sitne pegice na njenom licu, kao malene bubamare. Prodorne plave oči, prepametne za njenih devet godina.
Sve knjige je udredno redjala po klupi, iako su bile stare i raskupusane.
Tokom odmora, dečaci su je gurali, šutirali i mučili.
"Uh ala smrdiš, jela si beli luk. Smrdo, smrdljiva!"
"Kosa ti je masna ko rezanci"
" Koje si to dronjke obukla?"
"Ličiš na strašilo"
Pljuštale su uvrede sa svih strana, praćenje gurkanjem, gadjanjem papirima, sveskama...
Počela bi da plače. Njeni jecaji parali bi prostoriju. Uzalud bi poneka devojčica prišla da je uteši . Učiteljica bi ih izgrdila, ali bi ubrzo nastavljali svoj teror.
"Beli luk je zdrav, i sastojak je mnogih salata. Da je niste više maltretirali. " - učiteljica bi pretila.
"Moram da jedem šta mi daju" - bile su reči njenog pravdanja, procedjene izmedju jecaja.
I jednog jutra njana stolica je ostala prazna. Usvojili su je "novi roditelji", jer je bila iz Doma.
Uvek me pegice na licu devojčice podsete na nju, nesrećnu, poniženu... I krivica grize - zašto smo svi ćutali. Molila sam boga da joj je tamo bilo bolje. Ne znam da li je pomoglo.
