Autorski tekst
Petrolejka je gorela i sva njena svetlost nije bila dovoljna, kao ni suncevi zraci da ogreju ovu kucu, okucnicu, dvoriste. Tuga kao nerazdvojna druga Smrti se uselila i zgodno smestila na ustrb svih ukucana. NJih petoro, jedan drugom do uveta, zbijeni na ponjavi, pokriveni cilimom i usnuli od tegobe tuge koju gledaju ovih svih dana. Majka koja je do pre neki dan imala neki cudan osmeh i sjaj na licu koliko je cekala svog muza a njihovog oca da naidje iz rata usahnuo je i ugasio kada joj je dever naisao jednog jutra sa stegnutom sajkacom i presovano suvim buketom divljeg cveca. Ratnik, seljak, pesadinac, vredan cestiti i drag covek, njen Muz, njena uzdanica, oslonac, drug... Deca su se obradovala stricu, a kako ne bi kad ih je voleo kao svoje, kad je uvek dolazio za Bozic da uzme jedno od njih da mu budu Polazajnik, sada je majci skoro sapatom nesto pricao, dok je nespretno drzao onaj buket objasnjavajuci joj da je to njoj ubrano, tamo negde iza mora, u jednoj cudnoj zemlji gde su bili crni ljudi , tamnije koze, prijatelji koji su brinuli o njima i o njenom muzu, ali na zalost bolest je bila jaca... Jednog dana - tihim glasom joj pricao dever -zatrazio je da proseta vrtom, jer ga je miris cveca koji je rastao u njemu mamio, kao da je znalo da mu pruza jedno od poslednjih uzitaka u zivotu. Brat nije mogao da odbije molbu i polako pod ruku podize starijeg brata lagano kao perce i povede stazom
-Vidi, ovo cvece nema nigde a mirise kao da je svuda, treba da bude svuda,...-teskim recima obrati mu se,...ovo nece da zameri niko-nastavi polako beruci jedan po jedan cvet sa ne vecom drskom od sake ispruzene- ovo neka bude na natkazni kod mene, a posle da uzmes, i da sacuvas da odneses kuci... mojima...- suza se pojavi onako stidljivo u oku, znajuci tezinu svoju i zadrza se tu jer nije htela da dovede cast i junastvo pod znakom pitanja da neko vidi
Posle tri dana ta ista suza se pojavi opet, i skliznu u trenutku kada je dusa napustila telo izmucenog od bolesti, ogledajuci na svom odrazu smilje koje je stojalo u konzervi na natkazni pored. Brat je pokopao brata u tudjini, sa opelom, kako nalaze tradicija, prijateljima, drugovima po oruzju, domacinima, bolnicarkama, suncem i mirisom...onim mirisom koji je trebao da bude svuda
Gledajuci skrhanu od bola snajku, koja se sklupcila sa decom oko ognjista, srce ratnika se steze, pitajuci se kako ce dalje ova nejac, ova zena, ova kuca, imanje...Polako se povuce i ode kuci svojoj svojoj zeni i deci. Dugo u noc, ispod starog duda na kraju baste, zar od cigarete je zbunjivala mozda oko slucajnog posmatraca, dovodeci ga u zabludu, da li je to svitac koji ne leti vise ili mu se prividja. Tu noc brat je razmisljao o deci narocito o sinovici Milici, 11 godina. Nju je voleo najvise, jer imao je samo sinove a zelja da mu zena rodi devojcicu ostade neispunjena. Posle par dana resi da ode i da zavrsi stvar. Snajka je taman deci stavila dorucak, kacamak, mast i paprika slatka susena pa mlevena je bilo na stolu i u tanjirima dece, Uzme i sam tanjir koji mu snajka dade i zahvali se, jede i onako gleda decu, cista, umivena, tiha... majka im je objasnila da im se otac nece vratiti kuci, i tako dok pogled mu ide preko njih, pade i na Ikonu Svetog Nikole, pokrivenoj sa strane vezenim peskirom i na njoj onaj buket cveca...Nesto mu se steze u stomaku i ostavi hranu pravdajuci se da mu nije bas najbolje a i red je da ostane deci... Posle jela, deca odose napolje, snajka poce da rasprema sto i on joj ponudi svoje razmisljanje. Da Milica predje kod njih u njihovu kucu, a da ce on njoj spremiti miraz i lepo udati kad dodje vreme.
Snajka, sama si, doci ce vreme ako budes htela, imas blagoslov moj da se preudas ako zelis, ako ne- prekinu jer se zena pocne krstiti - Ju, bato grom te ubio ...iznenadjena i povredjena pocne da place padajuci na stolicu...Saslusaj me- nastavi on - imanje treba da se radi, velika basta, stale treba da se napune, imas sinove, treba to ozeniti spremiti, moja kuca i ja hocu da pomognem, brata sam ostavio u tudjinu da grob nema ko da obidje od nas, ali vi .... vi ste tu.Ti si majka svima i Milici, ali zensko je celjade pusti je, znas da zalim sto devojcicu nemamo, ograda nas deli ali hocu da je na pravi nacin odgajim, da upise skolu, da bude skolovana i ona, mozda i dalje, sta znas sta zenskoj glavi moze da se sve desi...
Posle 6 meseci Milica se polako navikavala da u ovoj kuci spava, a kod majke i brace ode preko dana kad ima vremena, bila je vredna,sve je znala i htela. Nista je nije mrzelo i svuda je nekako bila prva. Tako jednog dana, muski pobegli da pikaju loptu, zena spremala za Slavu polako kolace i pec je gorela non stop. Trebalo je spremiti hrane, pocistiti kucu, dvoriste, ali nekako cuje se lepo neko cepa drva. Milica pogleda kroz prozor, vide strica kako opet spusti sekiru i sede na jedan panj... ostalo je od te Arbanije, dodje dan kad ga sve boli a on nece da bude miran da odlezi. Milica skoci, laganim korakom onako poskoci te cini se ko vetrom nosena stvori se pred njim. Uze onu sekiru i ocas posla presece cepanicu kad ti stric skoci -Milice ...sta radis to dete moje?
-Milica se ukopa, zna da nista lose ne radi pa spusti pogled i onako tiho rece
-Ciko, mogu li drva da ti isecem?
Stric kao zaledjen u trenutku, presece ga nesto u kolena, pade pred njom uzme rukom nekako sekiru i kaze joj dok su mu suze slobodno za sve one dane kada je bio ratnik, junak, heroj, ...Milice, sine, dete moje milo....
Srbija , 2020 godine...selo vojvodjanske, kuce ko kuce, neke stare neke nove. Siroki sorovi, zima, asflat, umesto konja jure neki automobili...U jednoj kuci covek gleda kroz prozor i ugleda je kako ide od preko puta malo devojce, Vidi da joj je hladno, prstice od ruke krije u krajeve od jakne. Kosa u svim pravcima, neposisana, neocesljana. Vidi je onako kroz zavesu kako stoji i ceka nesto... HM... pomisli covek i izadje joj u susret.
Mala, sta radis tu, gde ti balavurdija ona, jeste kuci? -Jesu, Ciko, -uzvrati sa osmehom na licu mala devojcica sa osmehom.
A, sta radis ti tu na sokaku, da nisi mozda mala za sokak?
Nisam Ciko, a da pitam Ciko , mogu li drva da ti isecem? i da guram kolica, i da spakujem -nastavlja ona sa osmehom na licu koji ne skida...
A, da, da, moze, moze, a da znas ne mogu vise od 500 dinara, ima ona gomila jutros je traktorom dovezo moj sin.
Devojcica jos vise osmeh rasiri na licu i kao da joj dade milion, zasuka rukave, prodje pored njega u kapiju,- ako treba drva, evo sad cu ja
Vredna ova mala, ko bi reko u odnosu na mog rodjaka koji joj jedan od roditelja zadovoljno pomisli covek jer drugi bi trazili 2500 za metar drva da se iscepa bez pakovanja
Posveceno svim casnim, postenim ljudinama, nasim precima, mom pradedi, ocu i onima koji znaju da se neke stvari ne kupuju niti prodaju, deci koja ce sutra biti pravi ljudi.
