Београдски Стрелац

Аутор непознат

Овде ће бити представљени само делови

Место радње Београд -Србија - Европа

Главни јунак Београдски стрелац

Митови и јунаци се увек рађају у доба када друштво достигне такву лествицу , да је потребан неко ко узима ствари у своје руке и многе вредности враћа на своје место. Људи су кроз векове стварали митове , који су засновани на реалним људима, који су чинили оно у шта су веровали и који су се борили за то.
Многе генерације које су тек стасавале су имале своје хероје које су копирали и имитирали.И увек је била само једна подела која је делила људе и све на земљи,Добра и лоша страна, позитивни ликови и негативни.
Од људи који су крв и месо, стварани су хероји који су преживели време у коме су те приче настајале, и тако служиле многим генерацијама као инспирација и водиља кроз живот.

Улице Београда су рађале и гутале хероје, али траг о њима живео је далеко дуже. ово је само једна прича , дело чисте фикције, настала као бег од силних глупости које владају тренутно.

Први део

Србија као земља са изузетним стратешким положајем је била центар пресецања путева са Истока и Запада, вековима, није ни било чудо да су многи освајачи желели баш то парче земље за себе, узалудно наравно, али само док су се колико толико поштовала правила која су важила за рат који се водио оружјем.Садашњост Србије је увелико зависила само од новца који је одређивао све од квалитета живота, одлуке о стварању породице до претварања обичне земље која је купована по багателној цени у власништво оног који понуди први.
Градови по Србији су били скоро опустошени, јер све се слило у Београд, који је и пре ове сеобе у 21 веку био пренатрпан град, а са новим приливом постао по величини као Њујорк или Лос Анђелес за Американце.
Како се сам град ширио по периферији, тако су се ширили и краци подземља , где је кодекс криминалаца умро неких 90 година прошлог века. Добро организоване групе су годинама градиле своја мала царства не испуштајући ништа случају , тако да је дрога, проституција, трговина људима и органима, колико год се Српска полиција трудила да заустави ширила и опстајала само захваљујући премештању у сиромашније крајеве, док је главни град био само за босове, који су из њега давали инструкције.
Породица као институција друштва није могла да се опорави здраво после скоро 20 година немогућности да се новим нараштајима пружи могућност напредка и очувања старих вредности. Лоши утицаји су нападали породицу , и кроз немаштину, глад, беду која је одлична подлога за стварање малолетне проституције,абортуса рађених код четрнаестогодишњакиња,пораст конзумента лаких грога, и осталог.
И баш кад се чинило да се ничему не може стати на пут, Београдским улицама прво међу деликвентима и ситним криминалцима је почела да кружи прича о тајанственом новом играчу на асфалту који је изгледа , где је било прилике узимао ствари у своје руке и тако доводио до беса, лудила и знатижеље ко је у ствари Он.
Неки нови клинци који су стасавали имали су прилике као што су имали њихови очеви да буду сведоци једног новог тихог рата који је започео једне кишне пролећне Београдске ноћи.

Нико не зна на који начин је испред полицијске станице на Звездари једноставно само избачен из црног аутомобила , тик пред сам улаз један ,од на гласу познат гинеколог са комплетном документацијом која је била довољна да га пошаље на један мало дужи одмор у Забелу,који је примао мито за помоћ при одржавању трудноће и порођаја. Његове колеге које су били део слагалице, брижно су наведени у исказу који је несрећни гинеколог дао непознатом отмичару који је морао и да потпише.Најслабија карика која је била довољно сигурна да је коверте са савршеним отисцима чувала у свом кабинету је пала, а са њом врло брзо и остале.
Приликом саслушања, донета је одлука да се његов усмени исказ провери на полиграфу, тако да је сама полиција била изненађена ко је био тајанствени отмичар и делилац правде.У народу се само тихо причало о томе да су трудноће које се одржавају изузетно скупе, иако је став Министра Здравства био да је све покривено средствима из буџета,тако да је овај улов само потврдио да је неко време несметано радила група подмићених и бескруполозних лекара који су додатно зарађивали на муку оних који су силно желели да остваре породицу. Епилог само после пар дана је освануо на свим јутарњим издањима, како писаних медија тако и Тв кућа, група од чак 14 чланова , које су чинили доктори сестре, социјални радници, је приведена закону.

Док су насумичне прекидане пљачке златара, продавница и киоска повезане са поклапајућим елементима истраге, прошло је око два месеца , све док се није десио случај на бензинској пумпи на самом излазу Калуђерице на Смедеревском путу.
Тада је први пут форензичарка судске медицине позвала Инспектора Дракулића да је посети на послу, јер је имала неке нове детаље које је сматрала да су битни за даљу истрагу.

..................

Локација Негде у Србији
Време 2008 година

Пролећно сунце је борило битку са облацима, који су наткрили овај пољопривредни крај,богат плодном земљом, можда и више него што на први поглед може да се уочи.Птице су осећале ово буђење природе и својим певањем су најављивале лепо време, иако је дувао оштар и хладан ветар.Човек који је возио трактор до своје њиве је све то посматрао неким новим погледом, скоро да не верује шта је радио ту ноћ на овим просторима.Једино о чему сад мора да брине и да води рачуна је да остане нормалан зарад свега што је видео и чуо и осетио у својим рукама.Уморан од тешког живота, са крвљу која је била повезана са овом земљом коју је годинама обрађивао, као и његов отац, деда и прадеда и ко зна колико још колена уназад, са видним знацима борбе против ћуди ове њему тако вољене природе, скупио је обрве као да се мршти и наставио пут ка њиви.
Његов побратим је отпутовао јутрос рано са још једном особом,путем Београда.Посета није била изненадна , али га је опет делимично затекла неспремног као човека.На неки начин терет који је ношен генерацијама у обе породице је коначно решен али се у новом облику појавио и чинило се да је некако тежи, одговорнији и на неки начин застрашујућ.
Никада , још од малена није волео да се петља ни да слуша старе приче о вилама, вештицама, непознатим појавама, био је прост човек по питању вере у Бога, слављене крсне славе, одлазак на Богуслужења, и поштовање обичаја било је све колико је у његовој моћи да предузме и тиме подмири свој дуг према Богу и Православној вери али све ово што се синоћ десило било је превише.
Није био љубитељ добре капљице,али иако је знао шта иде , сви догађаји су били превише за њега, тако да је свој страх и доживљај компезовао хладном главом са седим праменом , који је буквално никнуо на његовој као угаљ црној коси преко ноћи.
Када је дошао кући , жена која га је дочекала на вратима није смела ништа да га пита, знала је да ће јој све испричати када за то дође време, сад је само могла да га испрати из дворишта са сузом у очима које он није могао да види и молитвом да му Бог подари мир.Знала је колико је њему значило све ово али је бринула, ништа јој не би вредело све што имају, јер важе за добростојеће домаћинство у целом крају,ако се њему нешто деси.
Чудни су путеви на земљи,то свакако али најчуднији су они путеви које Бог запише и пусти да се реализују.
Срећа и богаство не дају се сваком, икао се понакад чини да онај који нема памет има више среће, све се то негде заслужи, и све то неко доведе у ред, сам успех није резултат среће судбине или ко зна чега већ наших способности да реагујемо у датом тренутку и нашој способности да се издигнемо у часу када нас живот највише ломи.
Таквим размишљањем наш Милан је дошао до своје њиве, за коју су много говорили да је њиховој породици сам Бог подарио,не знајући колико су имали право.Пре доста година , када је Србијом владала Османлијска сила његов предак је заслужио то све својим једним делом. Сила која влада овим просторима вековима, спремала је стрпљиво време када истина правда и почаст долазе до награде, која је остављена покољенима.Победници можда јесу писци Историје, али та чудна нит, Истина, налази своје путеве да кроз бескрај времена исплива на површину и тиме коси све пред собом не гледајући ко су жртве.Понекад страдају невини, модерно речено колатерална штета која није битна, сем за оне који воле и чекају.

Миланова тајна

Док је покојни Милованов отац био жив , било је само две прилике када је причао о теми која се преносила са колена на колено између Очева и синова , којих је у свакој генерацији било.
Први пут отац му је испричао када је Милан дошао са одслужења војног рока који је провео у морнарици а други пут је чуо причу кад му је отац умирао, на самртничкој постељи са мало измењеним или потпунијим садржајем.

У прошлости, одприлике 16 веку, када је Србијом влада Османлијска рука,иако је до данас Историја званична са верзијом да је цела Србија била потлачена, део подно Хомоља је био такозвана слободна земља. Да ли због Влаха или ко зна због чегa, део земље је био сасвим одсечен од дешавања. Познат је био по томе што су Српске девојке ту доводили да се удају за своје изабранике, да би се избегло право прве брачне ноћи које су Муслиманске вође увеле као део харача

Према тадашњем Исламском закону, породицу нису сачинавали муж и жена, већ се све градило на личности, тако да је Султан био једина глава краљевске породице, као и уједно једини владар.Тако да се жена као владарка није спомињала нити имала обавеза ни дужности сем да роди наследника тј потенцијалног наследника.А жена је могла постати и као робиња, или ниског рода или неверница.Такође био је и обичај да је сваки слутанов син био претендент на престо, и ривал својој браћи, и с тим разлогом су се мајке синова склањале из харема да не би вршиле утицај на султана.Принчеви нису расли заједно, већ је свако био са својом мајком до навршених 12 година, када би добијао провинцију на управљање где би одлазио са њом
Тако је било све дотле док се тај закон није променио, до владавине Сулејмана Великог који је то све згазио зарад љубави.Постоји писано о томе како је све то укинуо зарад своје жене познате у народу као Розелина
.Нико не зна са сигурношћу њено порекло али се зна само да је доведена као робиња где је продана у Инстабул за султанов харем,и тако променила име и постала султанова миљеница.Када му је родила сина и када је требала да буде избачена из султанових одаја, султан је зарад љубави према њој једноставно укинуо обичај и оставио поред себе вољену жену која му је родила још синова.Како му ни то није било довољно као доказ неизмерне љубави он је Розалину ослободио ропства и оженио на згражавање целог двора , и до краја живота остала уз султана, сем своје посети Србији да донесе посмртне остатке свог најмлађег сина кући , назад у Инстамбул, што се никад није десило, јер је једино што је донела султану била рукавица миљеника му.
Зашто и како се то све десило знао је Миланов предак Михајло који је тог истог најмлађег сина султаније, сахранио подно Хомоља , поред једне шуме и био награђен на самој самрти несрећног младића, коме иако је желео да помогне није успео.
Тај пусти рат, никаква добра никоме није донео, а и у рату као и миру само је једна подела позната, лош или добар човек, онај који може да убије из забаве и онај који не може да пуца ни из одбране, а сваког човека мајка рађа, го се родиш, го и умреш, само је питање у чему си обучен између та два тренутка.Годинама као да дух несрећног младића и девојке која је такође убијена , као да нису имали мира, тако да је тај крај постао место за избегавање, све сем за породицу Михајла која је могла туда како преко дана тако и ноћима и да им не фали ни длака са главе, док су сви одмахвали руком и бежали да не замрку близу тог места. Михајло пошто доби од Слутаније написмено дозволу да је све његово колико поглед пуца,и да сме да сву земљу обрађује, само шуму докле год да је у наслество породице не дира реши да са синовима плодну земљу претвори што у винограде, што у шљивике, воћњаке али шума се дирала колико је било за потребе куће. Све што се имало усмено се преносило са оца на сина,обично пред одлазак у ратове ,које је будућност носила или на самрти.И породица је напредовала али увек се рађао само један син и никад нико није погинуо несрећним случајем , нити страдао у рату,као да је неко тако рекао и тако и би.Генерације и генерације чекале су дан о коме се причало, и сви су потајно желели да се то оствари док они трају, и прођоше године, векови па све до ових година , када се ето Милану дало да буде онај који је први имао прилику да види право наследство својих предака

Милош

Милош је две године седео у свом стану на Звездари и проводио време од данас до сутра, његов посао са сајтом за продају антиквитета је лепо доносио зараду, али није доносило мир његовој души.Од како се вратио из Бразила где је побегао као имигрант за време владавине Титове Југославије, покушавао је да заборави на све несреће које је донело то време, али било је узалуд.Смрт његове мајке, па оца,тетке су биле обавезе које је морао да заврши од сахрана до рочишта оставштине, и сад кад је имао позамашне некретнике и остављене земље није знао како и шта да уради са свим тим.Новац му није играо никакву улогу, јер је редовно сваки месец добијао чек од ортака који је остао у Бразили , где је водио међународну компанију за транспорт, плус новац од продаје сваког понуђеног предмета на сајту антиквитета.Нешто је фалило његовој души, а то овде у Београду није могао да нађе.
Све жене које је имао прилике да упозна су пуцале на његов капитал и статус, а њему је само била потребна једноставна жена која би пре са њим била друг него било шта друго, јер је на своју жалост био импотентан.А све су биле само чисте спонзоруше, јер како би која ушла у пространи стан није моралада се труди да замисли колико је богат, сам намештај је говорио сам за себе, укључујући антиквитете које је имао по комодама, зидовима, и стакленим витринама.
Није имао децу, јер брак који је поништен у Бразилу није дуго трајао, није био за усвајање неког другог детета, и тако после смрти најближих остао је као последњи потомак старе Београдске породице Караманковића.

Једна од ретких особа са којом је остао у контакту је била девојка коју је упознао преко сајта где је понудила ретки новчић који је сам и откупио.То је било пре него што је дошао у Београд, и то познанство је прерасло у пријатељство које је игром случаја прерасло и у послован однос, на обострано задовољство.

Када му је било свега доста, што се тиче тражења добре и поштене жене за кућу, коју није могао да нађе, са својим адвокатом је све своје преписао и тестаментом оставио девојци коју је јако ценио, а која није имала представу да је наследник импозантног богаства.Баш због њене скромности и порекла , учинио је прави избор и корак,који је коначно донео неки унутрашњи мир који је тако дуго тражио.Да је којим случајем могао да има децу, из прве би пожелео да то дете има особине ове необичне девојке. Зато се према њој односио и као Пословни партнер и као Отац и пријатељ, јер је склоп њене душе био једнак споју витеза и бунтовника, што је давало посебну драж на крају крајева.

Колико год да је покушавао да схвати зашто има утисак да нешто није како треба, и да треба да крене, једноставно инстикт који је слушао сваки пут, је био слеп и тих...сем потуњеног удара као гонг далеко на хоризонту, који му није давао мира. Месецима је пратио знаке присуства независног играча. који је по својим правилима играо на асфатлу Београдских улица, вешто избегавајући све његове замке , као и заседе Полиције, подземља и свих оних жељних да направе макар једну фотографију тајанствене особе.
После пар година успешног вођења независног медија, где је и сам био на удару оних који су желели да виде његов крај, морао је да се насмеје, када је себе видео у улози истих,али он није желео да овог непознатог фантома, соло играча ухвати, не , већ само да са њим направи интервју или једну слику да има као есклузиву. Та мисао му није дала мира, од како је први пут добио коверат са документацијом која је пратила све криминалне радње угледног Београдског гинеколога.Постављао је безброј пута себи питање, зашто је баш он имао есклузивно право да његове новине објављују прве та документа. Чак га је то и Полиција питала, јер никоме није прво било јасно много тога а онда су некако ствари почеле да иду својим током. За разлику од скорашњих догађаја. Уместо коверте са припремљеном документацијом, особа као да је знала како дише, Уреднику слала прво питања и наговештаје о својим акцијама, пре него су оне доживљавале врхунац,које су се завршавале испоруком криминалца руци Правде. Сада је имао врућ кромпир у рукама о корупцији у Судству. Иако је то била јавна тајна ко је све на списку мафије и организованог привредног криминала, нико није било довољно луд, па ни Јавни тужилац да отворено креће у борбу,све до ових дана, када се више него шапутало да су Судије следеће на удару, непознатог Осветника.
Уредник намршти чело, сви ти називи, које није само он користио, Фантом, осветник, соло играч, нису некако имале своју тежину, Београду је било потребно нешто ново, и не само Београду већ свету. Скоро и да нема више усамљених бораца за правду, ни у филмовима светске продукције, све је то као излизана роба или наговештај прохујалог времена. А био је потребан не само овде већ у сваком делу Земљине лопте.
На масивном столу, лежале су хрпе новинских чланка, извештаја из Полиције, судске медицине, и овде негде је био одговор, а као да је сакривен од свих, ко је био непознати јунак Београдских улица. Чак ни награда од 10.000 евра за јасну фотографију, непознатог јунака на делу, није месецима дала резултате, и скоро немоћан пред поразом, црнокос мушкарац од својих 40 година , једним потезом склони све са стола.
Осећао је да он сам није случајно изабран, али није имао доказа. Нека језа прође му низ кичму , јер не би волео да погреши и да се нађе на удару непознатог Осветника. Али баш та језа донела му је нови налет адреналина у крви, и он се скоро неприметно осмехну на помисао да то можда и није тако лоше и да је због тога у предности у односу на друге. Али каквој и зашто, остало је као питање.
Кроз главу су му прошла још једном имена судија и имућних људи, које није знао по ком основу су повезани, али знао је да му неће бити лако да опет оправда свој начин писања и да ће се овим информацијама опет некоме замерити. Није ни слутио колико тога га чека, јер је по природи чист и сув професионализам избијао из њега сваком реченицом, ставом, кораком.
Морао је што пре да сазна ко је тајанствена особа и зашто има поверење те исте особе за сад.
Хм- помисли у себи -боље да тако и остано, ко зна ко је будала која стоји иза свега овога, каква год да је баш се доказала да има муда.
Ту је једино погрешио и то је оно што га је држало још више у мраку...

Таман када је хтео да изађе из канцеларије и да крене назад кући у предграђе, зазвонио му је мобилни. Да је било ко други звао, отерао би га до ђавола, али мелодија која је изабрана за посебне особе говорила је само једно, опет неко изненеђење и не свакидашњи дан. Стара другарица, колега, пријатељица, ни сам није знао шта је више , је била као мелем на ове дане и главобољу коју је осећао због овог тајанственог борца за правду. Јавио се са осмехом на лицу, и саслушао глас са друге стране, потврдно, махинално климнуо главом и после пар размењених реченица излетео на улицу. Потражио је погледом црни ауто марке саб аеро X 7 t. Никад му неће бити јасан избор овог типа аута који је изабрала за њу, некако није ишло на први поглед а када се уверио у њене возачке способности, које су некада биле на ивици разумног коришћења возила на путу, било му је јасније.
После топлог поздрава са плавушом која је седела на месту возача, ауто је клизнуо асфалтом, остављајући град иза себе. Сваки њен позив значио је одлазак ван града и куће на пар сати и никада није знао како ће то време да проведе, избор је био толико велики да чим је видео путне две торбе схватио да му следује или пењање по некој стени или одлазак у дивљину , да ли на лов или риболов или лет спортским авионом. То му је требало да смири своје мисли мало и био је задовољан њеним избором за риболов. После скоро два сата , док су стојали до појаса у реци и пецали,у дубоким чизмама и мајцама са качкетима , вукао је канап на коме су биле везане флаше са Зајечарским пивом и гледао природу око себе. Покушао је да не завиди оваквом начину живота, али није могао против себе. Обавезе на послу, јака конкуренција и његово пливање у самом врху медија, породица кући , родитељи о којима је бринуо, све је то било као свакодневни притисак и волео је да бар део живи лагодније и мирније, као она али није успео. Она је често говорила на његово кукање како није свестан богаства које има , мада њен живот је био много много једноставнији јер била је сама. Наздравио је са флашом , куцкајући се и натегао хладну течност, која му је више него пријала и после доброг натегнутог гутљаја гласно је подригнуо. Она га је погледалам насмејала се и добацила
-Пријатно прасенце-насмејала се гласно
-Зезај ти, само, као теби не прија?!
-Ма дај, прија, само никако да стигне поздрав из унутрашњости, хахахахаха, шта си ми се смрко , ко да сам знала да те извучем мало са посла?
-Да, да, смрко, лако теби, не мораш ти да јуриш нинџе по београдским улицама - сад му сину кроз главу да није неки нинџа, шта знаш, ко све није по улицама само би му то требало,-опсова у себи али не толико тихо
-Шта псујеш сад? Какве нинџе, полудео да си, где њих нађе
-Ма зезам се, знаш о типу о коме сам ти причао, онај што пишем о њему, осветник-настави он сад мирнијим начином и трезвенијим размишљањем- Осветник, ми већ увелико допрема материјал о случају корупције Судија и неких угледних људи, мало морген , угледних, плаши ме мало то све што имам од материјала, бем му има да ми натовари опет посла са Полицијом,ја јесам био луд кад сам кренуо у писање са мојим новинама , сећаш се тога? али овај-настави он-луд човек, знаш ли да Јавни тужилац нема муда да крене бре на ове које је он решио да среди. Овде се не ради само о миту, овде се ради о томе да скоро сви своје службене положаје користили за богаћење и криминал.Ко ће да суди ако реши да стрпа пола судства у затвор? Крупно је ово, крупно, а не знам како да себе оперем, јер овај се намерачио да само мени све шаље унапред. То треба и организовати, платити, хеј не може то смо један човек а нико не зна како ради, са ким. Ко с ђаволима да води овај рат?
-Што си напоран све негативно, и црно, што не кажеш са анђелима него одмах се ухватио црног? и откуд знаш да је мушко'?
Запањено је погледао, као да га је неко ударио
-Јеси ти нормална, па оженио би је одмах, или пусти је ко зна каква је лујка, кад нема шта друго да ради него се бије, пуца и игра руски рулет уместо да рађа децу...-прекинуо је јер га је ударила штапом по руци- Аха, све се плашим поред твоје драге да ли би смео да писнеш, ћути ту, лудачо једна,она твоја би ти очи ископала да те чује, и што тако све најгоре, мушкарцу један да си ...смејала се док је гледала његов штап који је пливао по брзацима а он га јури , тј покушава
-Ти си луда, јебо те и тај лудак ко год да је, побеже ми штап...ове пастрмке да сад изгубим,ма ниси нормална ...викао је он на њу док је покушавао да стигне штап и одустао после пар минута. Враћајући се до ње , гледао је попреко јер таман је смирио мисли а сад се поново изнервирао.Видевши да је полудео, она се насмејала и кренула ка обали да узме други штап из аута , носећи и чоколаду уз осмех, јер је знала да има у рукама највеће оружје за њега и да ће врло брзо да се смири. Све је био у стању да опрости зарад слатког. И он је знао да је у праву, насмејао се као дете и ставио чоколаду за качкет, узео још једно пиво и овог пута га испио на мах. Ускоро је било време да крену кући, покупили су пастрмке и све иза себе и кренули назад. Да би га још више одобровољила, у повратку су свратили до кафане где се служило увек топло печење, узела је пар килограма,за његову и своју кућу и кренуше даље.Пошто се сутра враћала и сама за град, одвезла га је његовој кући и обећала да ће га сутра одвести на посао, где је и остао његов ауто. За жену и децу купила је и спаковала већ поклоне, јер се и сама тог дана вратила са Метеора у Грчкој где је била на пар дана са најбољом пријатељицом .
Њен долазак кући је био гласно испраћен кућним љубимцима који су се јављали из боксева,тачно су знали и чули увек кола којим се враћала кући. Мајка је дочека са осмехом и безброј питања, на које иако уморна је увек имала времена да одговори а затим отишла да се поздрави са љубимцима. Њено стадо, како је тепала својим куцама, је био спој немогућих раса паса, аи сви су живели у хармонији. Ту је била и њена Грета, холандска дога зифт црна са црним очима и издуженом њушком, висока скоро метар, развијених мишића и женкица која је сада имала мале. Зато и није била на путу са њом. Ту је поред осталих био и Тајсон вучјак стар три године, кога је поред још 35 кучета украла из нехумане штенаре на северу Србије. Погледала је и остале псе , помазила и коначно код куће осетила уморнијом него иначе и после туширања отишла у кревет. Време пуног месеца је било исто скоро последње 3 године са сновима од којих се будила мокра од зноја, сањајући фрагменте које никако није успевала да споји коначно у целину.

Екран је засветлео и монитор је заживео убрзо. Документација која је била на екрану, је стално допуњавана, убациване су слике, статистички подаци , преглед новинских чланка, што скенираних из архива широм Србије, што пронађених на нету. Материјала је било пуно, и одабрани се штампао а други део нарезивао на диск. Осмех особе је говорио о задовољству постигнутог и написаног сад је већ долазио тежи део, а то је реализација унапред осмишљеног плана. Припреме и вежбе тела, које се после сат времена нашло на обали Дунава , сакривеног у једној ували, изводило је јако захтевне вежбе. Баратање мачем, луком и стрелом, борилачким вештинама,ишло би за око посматрача некако лако, али то се само чинило. Сваки покрет је захтевао координисане покрете и знање,искуство и доста вежбе. Како физичке тако и духовне. Тело је било чврсто, затегнуто, дисциплиновано, сјај у очима особе која је вежбала је давало утисак чудесног одблеска. Очи иако спремне на одрицања опет су се некако смешиле, задовољством и миром, достојанственошћу и решеношћу. Склад између непомирљивог осећаја који је као заробљен пливао заједно са мислима у глави и срцу. Руке нежне а чврсте, мишићи на ногама, леђима чврсти а опет сексипилни.Баратање многим оружјима хладним и топлим, само говори о спремности особе на одрицање.Сада је вежбала само једна особа, док је обала памтила пар , чудни пар који је умео сатима и сатима да даје слободу кретања у покретима који су значили и живот и смрт, пораз и победу.Осмех и бол. Било је то време када је старија особа припремала млађу на пут којим се ређе иде, јер је значио само одрицање и свесно жртвовање.Мир ноћи, зоре и јутра, поред речних птица и инсеката реметио је само звук покрета руке, ноге и оружја. Скоро нестваран приказ прилике у белом која плеше чудним корацима, са рукама у којима или није било ничега или неког од оружја са којим се вежбало.
Особа је волела ову малу увалицу, јер никоме није била потребна, није било кућа у близини, неприступачност терена за гусаре или случајне посетиоце је било одлично место за вежбу и психичку припрему, кја је због тежине задатка сада била више него потребна.
Када је била уверена да јој је за овај пут вежба довољна, прилика у белом је напустила невидљиву арену и повукла се остављајући природи нетакнуто место мира и спокојства. Животиње и биљке као да су осећале свој задатак сакриле су недуго затим трагове да је било чија људска нога овде боравила, трава се придигла, гране се опустиле и заклониле мали равни део земљишта. Инсекти и птице су још слободније пустили своје певање и оглашавање , коначно је све било као и пре пар сати, нетакнуто, мирно и складно.Само мале неприметне хумкице скривале су пепео мирисних штапића и тамјана.