www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Занимљиви чланци

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Занимљиви чланци

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Окт 2009, 17:21

Mnogi će poželeti da budu Srbi
Svest i naduzročni poredak
Piše Spasoje Vlajić

Izvorne beleške prote Zaharija o kremanskom proročanstvu daju nadu da dolazi vreme sigurnosti, napretka i blagostanja za naš narod Oni koji budu čitali razne knjige s numerama, smatraće se da najviše znaju, dok će dobri i mudri umesto numeracije potražiti svoju pamet u zamišljajima....

Od slike koju obrazujemo u mislima, umnogome zavisi i ono što nam se događa. Ti misaoni obrasci čine od nas dobitnike ili gubitnike. Oni su osnovno oruđe koje nam je priroda podarila za uspeh, napredak, sreću, zdravlje...

Slika koju obrazujemo u mislima prožimaju svest i podsvest našeg celokupnog bića i ona postaje njegov organski deo. Istovremeno, ta se slika preko moždanih talasa širi i u okolni prostor. Znači, energija misaone slike se kreće u dve sredine: unutar organizma i u spoljašnji svet, u naše jonsko okruženje. U oba slučaja, misaona slika teži da postane fizički događaj. Ta pojava podudarnosti misli i događaja u psihologiji se naziva sinhronicitet.

Navedena saznanja su razrešila jednu od najvećih tajni proroštva koja glasi: predviđanje, kad se u njega poveruje, istovremeno je i stvaranje budućnosti.
Mnogi primeri, koje sam ranije opisao i u našem listu, a obrađeni su u knjizi “Istorija budućnosti”, pokazuju da je to tako.
Kako ovu pojavu praktično upotrebiti za dobro svih nas?

Kremanska moć
Od svih proročanstava, najdublji trag u srpskom narodu je ostavilo ono kremansko, Miloša i Mitra Tarabića. Njemu se i najviše veruje. Ta vera daje Kremanskom proročanstvu posebnu moć koja se može upotrebiti za dobro, ali se tu kriju i opasne zamke. Radi opreza i usmerenja na pravi put, počnimo sa onim što može da bude opasno.

Tokom NATO napada na našu zemlju, dva novinara poznate američke agencije “Asošieted Pres”, došli su u zemunske prostorije IP “Miroslav”, da bi razgovarali o tajanstvenim pojavama u srpskom narodu. Posebno ih je zanimalo kremansko proročanstvo i njegov uticaj na svest ljudi.
Pri kraju razgovora, jedan od njih je upitao: “Verujete li u proročanstva?” Budući da sam dvadesetak godina istraživao tu oblast, odgovorio sam: “Ne potpuno. Smatram da se pravilnim korišćenjem misli i odgovarajućim ponašanjem može delovati na budućnost i poboljšati ono što je prorečeno”.

Mada nezadovoljan odgovorom, nastavio je razgovor pitanjem: “Verujete li da će, kako to piše u “Kremanskom proročanstvu”, svi Srbi stati pod jednu šljivu?” Očekivao sam takvo pitanje i bez dvoumljenja naglasio: “Ni najmanje ne verujem u tu izmišljotinu. Takvo predviđanje ne postoji u kremanskom proročanstvu, nigde ga ne pominje ni najmerodavniji njegov tumač, dr Radovan Kazimirović. To je prevara koju je, kao mračno čvorište, trebalo usaditi u svest Srba. Iz svesti ljudi treba što pre izbrisati tu laž, to podmetanje”.

Deo navedenog razgovora je objavljen u “Asošieted presu” od 28. aprila 1999. godine. Međutim, u prividno nepristrasnom članku, poslednja rečenica je otkrila njihove loše namere. Članak je završen zaključkom novinara da će zbog stradanja u tadašnjem ratu “svi Srbi stati pod jednu šljivu”.
Pozvao sam novinara, podsetio ga na moje reči o prevari i upitao:
“Gde je istina? Šta je istina?”, odgovorio mi je Pilatovim pitanjem i mirno nastavio: “Nije važna istina, nego ono u šta ljudi veruju da je istina”.

Sve je više ljudi koji prihvataju Makijavelijev obrazac da “cilj opravdava sredstva”. Budući da u višim dimenzijama i misaone predstave postaju svojevrsna stvarnost, koja teži da se preslika na Zemlju, oni, radi ostvarenja svojih ciljeva, vešto oblikuju tu umišljenu stvarnost.
Kako se odbraniti od loših uticaja koji nam, bez naše volje, menjaju život, kvare budućnost i pogoršavaju sudbinu?

Način je jednostavan. Treba otkriti cilj protivnika i ne dozvoliti da ga on ostvari nametanjem svojih sredstava, svojih obrazaca mišljenja i ponašanja. Neophodno je razvijati obrasce koji vam odgovaraju, koji vas vode ka sigurnosti, blagostanju i sreći.
Kad su u pitanju proročanstva preko kojih se utiče na svest ljudi, dobro je da se iz sećanja brišu loše poruke, a snaže one povoljne, podsticajne. Dakle, ovog trenutka treba shvatiti ovo: velika laž i obmana je navodno proročanstvo da će svi Srbi stati pod jednu šljivu! Ono nigde nije zapisano u izvornim zabeleškama kremanskog proročanstva. Između ostalog, ne pominje ga ni dr Radovan Kazimirović.

Od izuzetnog značaja je da što pre promenimo lošu misaonu sliku, pretvarajući je u pobedonosni obrazac: kad Srba bude preko dvadeset miliona, biće to vreme sigurnosti i blagostanja za nas i one koji žive sa nama. Dobro je da, smirenim umom, radosnim očekivanjem i odgovarajućim ponašanjem podržite ovu želju i predviđanje. Tako će energija i vaših misli delotvorno učestvovati u njihovom ostvarenju i stvaranju budućnosti.

Uputstva za izvesnije ispunjenje predviđanja biće data u narednim poglavljima. Zbog posebnog mesta u svesti Srba, i kremansko proročanstvo ima moć da pokrene povoljne obrasce ponašanja koji nam, pojedinačno i zajednički, kao narodu, otvaraju vrata ka napretku u svim oblastima, blagostanju i sreći.

Poboljšanje budućnosti
Sadržaji naše svesti (znanja, sećanja, očekivanja, predosećaji...) mogu se mislima poboljšati i tako poboljšani preslikati u fizički svet. Pri tome se lakše ostvaruje ono u šta više ljudi veruje da će se desiti.

Ovo je epohalno, neprocenjivo korisno otkriće. Kad se ono spoji sa ugledom i snagom kremanskog proročanstva, može nam doneti mnoga dobra.
U tu svrhu, pogledajte šta su, po rukopisu prote Zaharića, Kremanci prorekli za naše vreme i to se ostvaruje.

ČOVEK BUDUĆNOSTI

Tokom veličanstvenog preobražaja ljudske vrste, sve će više biti osoba odbdarenih onim što imaju najveći umovi, od kojih je nama najbliži Nikola Tesla. On je koristio obe moždane strane, dok obični ljudi koriste samo levu, logičku.
Rad desne moždane strane čine misaone slike, a leve, umeće da te slike prevedemo u materijalne izume. U Teslinom umu, prirodni obrasci su se spontano javljali kao slike gotovih pronalazaka, koje je, zatim, prevodio u materijalne sprave.
Ali, Tesla je čovečanstvu dao mnogo više od tehničkih izuma. On je ostavio i neprocenjivo vredna uputstva za svestrani razvoj uma i postizanje vrhunskih uspeha u raznim oblastima života. Te Tesline darove treba primeniti da bismo postigli ono za šta smo predodređeni – a rođeni smo da stvaramo sreću. To je ono neistrošeno blago koje nam je Tesla ostavio...
(Delovi iz knjige “Razmišljajte kao Nikola Tesla”)
Opis sadašnjosti: “Biće jošte svakojakih čuda po ovoj Srbiji, jerbo će narod izglupiti i glupiti sve više. Rađaće se ljudi, a da ne znaju ko im je đed i prađed. Ljudi će mišljati da sve znaju, a ništa znati neće... Doći će vrijeme da će se Srbi odvajati jedni od drugijeh, pa će sve govoriti – ja nijesam Srbin, ja nijesam Srbin!”

Posle toga “jopet ćemo u svoju pamet doći te ćemo nečastivog oćerati da ga više nikad, u ime Božije, ne vidimo!”
Proročanstvo dalje veli da će uz pomoć novih otkrića doći neslućeni napredak i slavna vremena.
Opis budućnosti: zahvaljujući novim otkrićima, koja se već primenjuju kod nas (“zamišljaji umesto numeracije”, “pravoj sili koja je i u samim ljudima”), mnogi će želeti da su Srbi. Dolazi doba kad će se Srbi spajati jedni sa drugima, pa će svi govoriti – ja sam Srbin, ja sam Srbin!
Koja to nova otkrića donose preporod srpskom narodu? Odgovor nam daje samo kremansko proročanstvo, ali i događaji čiji smo svedoci.

Slavno vreme
Želeći da dalja tumačenja zasnivamo na što izvornijim podacima, koristićemo samo zabeleške dr Kazimirovića (“Tajanstvene pojave u našem narodu”, 1931) i rukopis prote Zaharića (“Kremansko proročanstvo”, 2001).

Neka nam cilj bude ono svetlo i konačno ishodište iz “Kremanskog proročanstva” o kome dr Kazimirović veli:
“Mitar je stalno govorio da će posle svetskog rata nastati “strašno vrijeme”; da će u narodu biti užasna nestašica novca; da će se ljudi “ubijati za žuto dugme”; da će Srbija “trista čuda pretrpljeti”...”

Zbog svog simboličkog naboja, ovo predviđanje opisuje povremena razdoblja kroz koje ljudi prolaze, pa i ovo naše. Šta će se, po kremanskom proročanstvu, dalje dogoditi:
“Ali će zatim doći “čovjek iz naroda”, koji će umiriti narod i tek će posle svih čuda i poroka nastati “slavno vrijeme”. Blago onome ko to dočeka. Tek tada će narod reći: “Ustanite mrtvi da vidite kaki je sad život!”.”

Slične Mitrove reči je zabeležio i prota Zaharić:
“To vrijeme izobilja i mira trajaće dugo. Rodiće se mloga koljena koja će živjeti i umrijeti u miru, a da za rat budu doznavali samo preko mudrijeh knjiga, riječi i raznijeh prikaza”.
Da li su kremanski proroci dali uputstva na koji način će se ostvariti to blaženo doba?
Jesu!

Mislima protiv brojeva
U zapisima prote Zaharića, Mitar iznosi proročanstvo koje je tek u naše doba postalo jedan od najviših ciljeva oduhovljene nauke. To proročanstvo, ta smernica za spas čovečanstva, glasi:
“Oni koji budu čitali razne knjige s numerama, smatraće se da najviše znaju. Ti ljudski mudraci će sve prepustiti ovijem nizovima, te nako kako im numere reče, tako će živjeti i raditi. Među tijem mudracima biće dobrih i rčina. Oni rčinasti činiće razne zle manifetluke. Trovaće vazduh i vodu i pustiti kijamete po morima sinjima, rijekama i zemlji, te će se ljudi naglo stati trovati i umirati od nekakvijeg boleština. Oni dobri i mudri vidjeće da sav njegov trud i argatluk ne vrijedi ni po lule duvana i da vodi propasti svijeta, te će umjesto numeracije potražiti svoju pamet u zamišljajima. Kad se stanu više baviti zamišljajima, biće bliži Božjoj mudrosti...”

Obratite pažnju na rečenicu: ”... te će umjesto numeracija potražiti svoju pamet u zamišljajima”. U ovom proročanstvu je spasonosno otkrivanje kako da se izbavimo od bezumlja onih koji će “svu zemlju upropastiti i nastaće pravi pomor”.

Radi se o sledećem. U naše vreme, ljudi nesrazmerno koriste levu stranu mozga, zaduženu za logiku, brojeve i brojne nizove. Sve je prepušteno “ovijem nizovima te nako kako im numere reče, tako žive i rade”. Nasuprot tome, zapostavljena je desna strana mozga, zadužena za zamišljaje, misaone slike i maštu. Rasuta u pojedinostima, nauka ne sagledava celinu svete tajne života i njegovu vezu sa svim što postoji. Bezumno se uništava priroda, a time gase razni oblici života što ugrožava i sam opstanak ljudske vrste.

Spasonosni izlaz je u onome što su predvideli kremanski proroci: u većem korišćenju desne moždane strane - “umjesto numeracije, potražiti svoju pamet u zamišljajima”.
To okretanje duhovnosti doneće neizmerna dobra, čiji će vrhunac biti svesno ubrzanje razvoja i veličanstven preobražaj ljudske vrste. Sa većim korišćenjem desne moždane strane nego sada, naučnici će više pažnje obraćati na nadčulne i naduzročne odnose među pojavama - “biće bliži Božjoj mudrosti”.

Novi čovek
Oslobođena krute logike, nauka će se preobraziti u oduhovljenu nauku, utemeljenu na Hristovim rečima “ništa neće vam biti nemoguće” (Mt. 17, 20).
Tek izlaskom na unutrašnji Jordan – duhovnim kršenjem i čišćenjem, naučnici će dobiti dar blagodeti Duha Svetog i bezazlenu mudrost kojoj se otkrivaju najveće tajne prirode i života. U skladu sa Hristovim obećanjem, oni će dobijati izobilje znanja i svega što krotki smerno požele i zamole.

Pomoću oduhovljene nauke, gde su misaone slike značajnije od brojnih nizova, osećaji od formula, zamišljaji od numera, čovek će ostvariti dalekosežan plan Promisli: zdravo telo, blagostanje, bezazlenu razboritost, duševni mir i duhovno blaženstvo. Taj novi čovek će osećati dašak besmrtnosti, upoznati susedne stvarnosti, videti pojave iz duhovnog sveta i razgovaraće sa bestelesnim bićima i dušama.

Navedena dostignuća, buduće odlike ljudske vrste, i sada naziremo kod retkih pojedinaca koji u sebi nose nešto izuzetno, božansko. Jedan od njih je i Nikola Tesla. U njegovom umu, zamišljaji su dobijali izgled gotovih pronalazaka, a kako sam piše, često je odlazio u susednu stvarnost gde je, među bestelesnim bićima, imao poznanike i prijatelje.

O viđenju duhovnog sveta i razgovoru sa svetim arhanđelom Mihailom, koji će se “spustiti” među ljude, kremanski prorok kaže:
“Ondakar će za Mijajlom poći svi narodi i Zemlja će postati prava rajska bašča. Hrana će iznicati svuđe i u rijekama, morima i šumama. Oni koji se ondaj rode, živjeće srećno i dugovječno da će i zaboraviti kade su se rodili. Mijajlo će biti svuđe, a ponajviše u Carigradu, sve dok ljudi ne progovore jednijem istim jezikom i jednom vjerom...”

Pre tog blaženog doba, kaže kremansko proročanstvo, biće otkrivena “prava sila” koja će ljudima doneti spokoj i blagostanje. Ta će sila “svuđe oko naske biti... Biće te sile i u samim ljudima”.
Pouzdano se može reći da je ta tajanstvena “sila nad silama” pronađena u Srbiji. Ona je naučno objašnjena i već se koristi u fizici i tehnologiji svesti, o čemu detaljno piše u knjizi “Svest i naduzročni poredak prirode”. O uputstvima za praktičnu primenu tih otkrića, zbog kojih će mnogi poželeti da budu Srbi, biće reči u narednim člancima.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Снајина Преслица

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Окт 2009, 17:24

Snajina preslica
Šta nam se događa
Piše Biljana Janković
Između Božića, u nekrštene dane, proneše koledari po selima ispod planine glas da su isprosili Novku. Još veće čudo nastade kad dokone stanarice ispričaše o Novkinom mirazu: nosi u miraz kopile, jedno vreteno i preslicu, naramak kudelje i ćilim za spokoja Stanoju udovcu, koji je već dve žene u grob smestio. Pitali su se sa kim je posrnula, al' kučka ne pušta glasa od sebe; pokrila oči obrvama, pa ni crne ni bele ne progovara. Čudili su se, i jeste bilo za čudo, i na kraju zaključiše da mora da je mučenicu neko na silu uzeo, jer se za njinom kućom nije ružna povlačila. A što ćuti, to ćuti od sramote...

Iako dovedena u dane kad se u tuđi rod ne ide, zasukala je Novka rukave i radila sve kućevne poslove kao da joj nije stomak do zuba. Kakav joj je život bio u muževljevoj kući za tih kratkih dana, jedino bi ona umela kazati, samo da je htela usta otvoriti. Stanoje se samo smeškao ispod brka, a Vukosava, mati njegova, samo je više zabrađivala maramu da joj niko oko ugledati ne može, i nije jezika preko zuba puštala. Zbog tog mira u njenoj kući, selo zaključi da je sigurno Stanoje Novku...

I opet se mir spusti ko' plast na selo ispod planine. Ljudi kao da nisu verovali da je bilo to što je bilo, sve dok prolazeći pored Stanojeve potleušice ne bi videli Novku kako štogod posluje oko kuće. Tad bi odmahnuli glavom i rekli preda se: "Prokleta mu prljava duša!", nazivali muci Boga, pa nastavljali svojim putem.

Ali ne bi Novki suđeno da se u novom domu porodi. One nedelje pred Časne verige nađe je svekrva na ognjištu. Beše se isprljila punim kotlom ključalog mleka, pa se obeznanila i upala u žar na ognjištu. Ne bi joj pomoći; dva dana posle umre u strašnim mukama od teških opekotina. I koliko god da su joj bile muke, opet nije glasa puštala.

Gospode Bože, koliki je samo sanduk bio! Bila žena noseća, pa sanduk kao kanta... Osim popa, na njenoj pratnji je progovorio samo jedan od starijih ukopnika. Reče čovek da bi, pošto je bila blagoslovena, trebalo pored nje u sanduk spustiti kakvog alata, ako je muško nosila, ili štogod od ženskih potreba, ako je dete bilo žensko, ali se Vukosava napravi da nije čula i ode nekim poslom.
I tako, spustiše mučenicu u sanduk na onom ćilimu koji joj za ta posla iz roda spremiše. Niko i ne zakuka kad je sahraniše uoči samih Časnih veriga...

Iste su joj večeri dali i za dušu, k'o da je pašče što nigde nikog nema. Niko ni crnine uzeo nije, kao da su je na putu našli. "Gre'ota u Boga", šaputale su žene, "teško onome ko je o nju dušu ogrešio! Bog nikome dužan ne ostaje... Igrati se devojačkom srećom, pa i tamo i 'vamo, ali životom trudne žene, pa to je da Bog sačuva!" snebivao se svet spreman da ispljuje Draginju, mater Novkinu, jer niko iz njene kuće ni na džadi ne sačeka da je isprati.

Neki dan pre Mladenaca naišla Milenija Vićina sa ovcama pored Stanojeve kuće. Zadubila se žena u pletenje, nije oka s igala podizala, kad ču kako se Vukosava nekom odazva iz kuće, pa istrča na prag i upita je što je zove. Nađe se Milenija u čudu, pa reče da je nije zvala, ali se obazre oko sebe, osim njih dve - nigde nikoga nema.

"Ima neko vreme kako mi se često učini da me neko zove, pa se ozovnem. Izađem napolje, a ono nigde nikoga nema..." pričala je Vukosava prilazeći porti. "A noćas sanjam da idem kroz nečiju livadu. Kao pošla na stabulju da ponesem tesiju vode. Livada potkošena pa usitnila otava, divota jedna pogledati. Oko stabulje tri grma tisovine, a u 'ladu sedi ona Draginjina kletara, ona nespomenica, i povija dete. Kad me ugleda zaveza povoj, pa mi priđe ruci, pokloni se pa me poljubi u ruku, i veli: "Pomaže bog, mama! Bi li mi 'tela doneti moju preslicu, jer sam žensko rodila, pa joj može trebati?" Ja se u tom setih da je ona umrla, pa se trgoh i probudih iz sna... A veliš, nisi me zvala?"

Milenija joj se zakle u oba oka da nije, pa ode stoci. Uveče ispriča svekrvi i jetrvama šta je pasiralo, i šta joj Vukosava reče. Žene k'o žene, svaka po neku dodade, ali im proletnji posao ne dade dugo na to misliti.

A Vukosava se stade žaliti prolaznicima da sve češće sanja pokojnu snaju koja od nje traži svoju preslicu. U po leta, zavezala je u ceger dve kokoške, spremila nasad jaja i kudeljku vune, pa se zaputila kod stare vračare Perke, gore na vrh Voznika, da je ova posavetuje kako da se od te muke oprosti. Posle je Perka pričala da joj je ona rekla da zaveže kudeljku vune na preslicu, i za presljanku zadene vreteno, pa da ponese dve sveće, pa da izda snaji na grob, zapali sveće i zabode preslicu pored krsta. I da o kakvom prazniku odnese i priloži u crkvu pogaču i dve krpe platna, i to u sebi nameni detetu za babine. E, sad, šta je od toga uradila Vukosava a šta nije, Perka nam nije umela baš najsigurnije kazati.

Uz post Velike Gospođe naiđe opet odnekuda kroz naše selo luda Ika, i ispriča kako je tog jutra svratila na Mramorje ne bi li gde štogod pojela, pa videla kako Vukosava spava na Novkinom grobu, a pored nje zabodena preslica. "Sveće ugasio vetar!" priča sirota ženama. Mi se pogledasmo, pa viknusmo našu majku Gicu da pođe sa nama na groblje da vidimo šta je to bilo. Luda Ika pristala za nama, pa samo nešto zanoveta i blebeće. Kad tamo ima šta i da vidimo! Vukosava valjda zapalila sveće, pa zabola preslicu u zemlju. Samo nije, izgleda, gledala šta radi, ili je možda žurila da se vrati, ili gledala da je ko ne vidi, pa probola šiljkom preslice kroz pregaču. Kako koraknula zapela kecelja za grob i ona od straha valjda na mestu pala mrtva. Raširila ruke pa nam se učinilo kao da je zagrlila snajin grob....

Šta ćeš, svi smo u smrti jednaki, samo smrti nisu jednake. Spremismo
još jednu sahranu. Seti se neko od ukopnika da opet zatraži preslicu da ponese snaji, ali preslicu skembala luda Ika pa sedi pod trešnjom i kao prede. Ne da preslice ni za oku dukata, treba joj za devojačku spremu.... Jedva je nekako namitismo čitavom krpom podatkanog lana, Bog te pita otkud se to našlo kod pokojne Vukosave.
I tako ti Vukosva odnese snaji njenu preslicu...
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Занимљиви чланци

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 22 Мај 2010, 23:28

Najlepse Vaskrsno jaje
U srpskom narodu postoji predanje da je jedan seoski knez objavio da će svog sina jedinca oženiti djevojkom koja mu donese najljepše vaskrsno jaje. Momak je bio dobar, lijep i stasit, pa su ga sve udavače iz okoline željele za muža. Danima su razmišljale kako da njihovo jaje bude najljepše i kako da pobjede svoje suparnice. Jedna djevojka je lukavo smislila da na jaje prilijepi svoj minijaturni portret, koji je naručila od jednog poznatog slikara. Druga djevojka je dala da se u ljusku utisnu biseri i drago kamenje, a neka bogata udavača je od zlatara naručila bogato ukrašeno, zlatno jaje.

Siromašna djevojka, po imenu Milica, je čvrsto vjerovala da ona nikako ne može da pobjedi u ovom takmičenju jer nije imala nikakvih mogućnosti da pripremi ili kupi neko skupocjeno jaje. Ipak, pošto je knez naredio da sve djevojke treba da učestvuju u takmičenju, poslije dužeg razmišljanja je zaključila da je najbolje da njeno jaje bude onakvo kakva je i ona sama – lijepa i skromna.

Smislila je i kako će to postići. Odabrala je jedno krupno jaje bijele ljuske, pa je na njega prilijepila nekoliko ovlaženih listića peršuna. Zatim je sve uvila u komadić, poput gaze rijetkog platna, da se listići ne bi odlijepili, i spustila jaje u vodu sa puno lukovine (listovi glavice crvenog luka). Kuvala je svoje jaje tridesetak minuta. I kada je skinula platno, ukazalo se smeđe obojeno jaje sa lijepim, bijelim šarama u obliku listića peršuna. Jaje je namazala sa malo ulja, da bi ono postalo još ljepše i sjajnije.

Legenda kaže da je mudri seoski knez pažljivo pregledao sva jaja koja su djevojke donijele i odlučio da za najljepše jaje proglasi ono koje je bilo obojeno na jednostavan, ali atraktivan i do tada neviđen način - pomoću biljaka koje rastu u Milicinoj bašti.

Od tada se nežno-bijeli listovi često viđaju na uskrsnjim jajima, a za to se koriste ne samo peršun već i listovi mirođije, maslačka, kao i drugih biljaka. A umjesto lukovine, za osnovnu boju se upotrebljavaju i spanać, koji daje lijepu zelenu boju, cvekla za ružičasto-crvenu ili šafran za žutu boju.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Занимљиви чланци

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 22 Мај 2010, 23:29

Legenda o prokletstvu sela
Leganda kaže da je u jednom selu živeo bračni par koji je bio u prijateljskim odnosima sa seoskim sveštenikom. Često su se posećivali pa je posle izvesnog vremena muž postao sumnjičav.

Jednog dana, sveštenik je, kao i obično došao da poseti prijatelje. Glasno je dozivao i nakon toga ušao u kuću. Zatekao je ženu kako prede.

Samo što je upitao gde joj je muž, muž je ušao u kuću i napao sveštenika da mu radi iza ledja, te da želi da mu preotme ženu.

"Naučiću ja tebe pameti" - vikao je gnevni muž i nesrećnog sveštenika svezao za drvo nasred dvorišta.

Vest o tome se nadaleko pročula, pa je tako dospela i do Vladike, koji je došao u selo, održao veliku Službu i glasno se pomolio:

"Ako je sveštenik kriv neka se osuši tako vezan za drvo, ali ako nije kriv neka se osuši drvo. U selu neka zauvek zavlada nesloga i meštani sve što im bude potrebno neka traže u drugim mestima".

Nekoliko dana kasnije drvo se osušilo a kletva je sve više počela da se ostvaruje.

Ovu legendu je na osnovu kazivanja starih meštana zapisao Vikentije Jovanović, novinar i urednik Radio Novog Sada, redakcije na rumunskom jeziku, i objavio u Almanahu na rumunskom jeziku za 1995. godinu.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Занимљиви чланци

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 22 Мај 2010, 23:31

Kako se rodio Sveti Sava.



Za vreme zidanja Studenice dopadne se car Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zaželi da je dobije. Kad to saznadu kaluđeri, koji su se odnekuda takođe bili tu dok se manastir zidao, reše da ga sačuvaju od greha. Odmah naruče da dođe carica, kažu joj zašto su je pozvali i u veče je podmetnu caru umesto one devojke. Car misleći da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona potraži zlatan prsten s prsta, da bi ga se imala po čemu sećati, i on joj ga dade. Za tri godine gradeći manastir Nemanja nikako nije išao kući, niti je viđao carice. A ona devet meseci posle one noći rodi muško dete. Kad čuje Nemanja, da je carica rodila, poruči joj da ga ne čeka, jer će je, ako je zateče kod kuće, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslušala, nego kad dođe car kući ona mu pokaza prsten i ispriča sve, kako se bila dogovorila. Muško dete, koje se Nemanji tad našlo, bio je Sveti Sava.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Занимљиви чланци

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 23 Мај 2010, 00:05

Svetinja vilinskog imena
Divljanski manastir

Piše: Tomislav Ž. Popović
Putniku koji se nađe na putu od Bele Palanke ka Babušnici, u nepreglednom moru zelenila, sa desne strane, ukazaće se beli zvonik Divljanskog manastira. Krivudavim asfaltnim putem do njega se lako stiže. Smešten na padinama Suve planine, na nadmorskoj visini preko 400 metara, još čuva mnoge tajne o svom nastanku i vremenima koja su vezana za prostor oko starovremenske Remezijane.
Mesto i okruženje u kome se nalazi, navele su stare putopisce da ime ove svetinje povežu sa divljinom i ne baš lako prohodnim listopadnim šumama, punim “srna, vukova i medveda koji sami naleću na pušku“. Pre više od jednog veka manastir se pominje i kao Divjana, ili Diviana, što podseća na ime jednog mitskog bića (vile istog imena) i ukazuje da je na ovim prostorima postojala svetinja i u prethrišćansko doba. To potvrđuju i stilizovani zapisi na antičkim spomenicima, otkopanim u toku arheoloških istraživanja. I povelja cara Vasilija II, iz 1019. godine, govori o postojanju manastirskog života na ovom prostoru i nastanku sela Divljane. Ipak, što se tiče imena ove svetinje preovladalo je mišljenje da ono potiče od latinske reči Divus (Bog).
Prema predanju i nekim starim zapisima, smatra se da je manastir zadužbina braće Mrnjavčević, s kraja trinaestog i početka četrnaestog veka. Tokom 16, 17. pa i 18. veka govori se o „kaluđerskim obiteljima“, ali i popravljanju i pisanju knjiga u ovom manastiru. Zapaljen je 1809. godine, posle nekoliko godina obnovljen, ali je ponovo spaljen i opljačkan 1877. godine, kada su izgoreli veoma značajni rukopisi pisani na pergamentu.
Vredan je zapis Feliksa Kanica o ovom manastiru, koji ga opisuje kao „metohiju čuvene Lavre sv. Dimitrija u Solunu“, značajnu za proučavanje prošlosti ovih krajeva, govoreći o stradanjima, obnovi i posedima koje je tada imao.
Godine 1862, iz manastira Svete Petke kod Pirota, došao je protosinđel Agatangel, poreklom sa ostrva Tinosa, po majci Srbin, a po ocu Grk, koji je započeo obnovu manastirskog hrama, konaka i imanja. I ovaj obnovljeni hram Turci su zapalili, a nova obnova započeta je 1878. godine, u kojoj su učestvovali, kako je zapisano, svi građani opštine Bela Palanka. Temelji stare crkve ostali su u sredini novog hrama, osveštanog 1902. godine. Sačuvane su i prenete u novu crkvu veoma vredne ikone Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice (14. vek), Svetog Dimitrija (13. vek) i Jovana Krstitelja, iz 12. veka. Nažalost, stari monaški zapisi o boravku Svetog Save i drugih značajnih ličnosti u ovom manastiru uništeni su za vreme bugarske okupacije 1915. i 1916. godine, zajedno sa knjigama najbogatije manastirske biblioteke u niškom kraju.
U ovom manastiru, posle izbijanja Oktobarske revolucije, boravio je veliki broj ruskih monaha i monahinja koji su podigli zimsku crkvu posvećenu svetom Serafimu Sarovskom. Njihovo delo je i veliki deo živopisa, kao i dva ikonostasa, jedan iz 1910. u manastirskoj kapeli rad ruskih monahinja, i drugi iz 1935. koji su radili ruski monasi u Beogradu. Posebno se u ovom manastiru čuvaju delić Časnog krsta Gospodnjeg i delovi moštiju Svetog Kirika i Julite, koje je 1935. godine doneo sveti Nikolaj Srpski. Iza hrama, posvećenog Svetom Dimitriju, koji se smatra jednim od najakustičnijih na Balkanu, nalaze se grobovi ruskih monaha, među kojima je i grob obnovitelja manastira, Agatangela.
Nekada je u manastiru postojalo prihvatilište za siročad, a danas se, nedaleko na manastirskom imanju nalazi Odmaralište Crvenog krsta i Omladinski centar za rekreaciju.

HALI-BEGOV ČITLUK – NAJVREDNIJI POSED
Ovo svetilište je, kažu, prvobitno bilo metohija čuvene Lavre sv. Dimitrija u Solunu, a osnovao ga je, prema ispitivanju beogradskog mitropolita Mihaila, vojvoda Mrnjavčević, što znači da je nastalo pre Kosovskog boja. Njegov arhimadrit Agatangel, rođen na ostrvu Tinosu, koji je mnogo putovao i 1862. iz Pirgosa došao u Pirot, pored starog, trošnog konaka sagradio je nov i 1874. započeo gradnju crkve, ali je ona zbog izbijanja rata ostala nedovršena. Godine 1877. turski pljačkaši su spalili novi konak, pri čemu su, nažalost, izgorela i dva rukopisna pergamenta čuvana u biblioteci.
„U podu crkve otkrio sam fragment rimskog natpisa, a na drugom mestu su bila ugrađena dva mermerna reljefa s konjanicima... Pred portalom su ležala tri trupa stuba, duga po 2 m, i jedan stub za česmu, doneseni iz Pirota, a antički kapiteli, baze i blokovi doneseni su iz Bele Palanke da bi bili ugrađeni u novogradnju. Najvredniji posed prezaduženog manastira čine njegov čitluk, kupljen za 1400 dinara od kajmakama Hali-bega, i jedna vodenica sa tri žrvnja. Njegov zemljišni posed, koji prema knjigama obuhvata 300 hektara, sastoji se od 47 hektara oranica i livada, 2 hektara voćnjaka i vinograda, dok je sve ostalo pod šumom; opterećen je godišnjim porezom od 1000 dinara...“ (Feliks Kanic, 1909. godina)

извор треће око
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Занимљиви чланци

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 23 Мај 2010, 16:35

Ko je bila majka Svetog Save
Enigme prošlosti
Sveti Sava

Piše Miodrag Milanović
Na Blagovesti 1196. g. odrekli su se svetovnog života kralj srpski Nemanja i njegova žena Ana i iz ruku episkopa Kalinika primili monaški postrig, Nemanja je dobio ime Simeon a Ana – Anastasija Ona se zamonašila u topličkom manastiru sv. Bogorodice, a Simeon u svojoj zadužbini, Studenici

Sveti Sava o roditeljskom monašenju kaže: “Razdav sve imanje svoje ubogima i rastade se od države svoje i dece svoje i žene svoje, bogom danoga pravoga venca, jer on ne bi učasnik drugoga braka, i učini sebe udeoničarem neiskazanog i časnog i svetoanđeoskog i apostolskog lika, malog i velikog. I dano mu bi ime gospodin Simeon, meseca marta 25, na sveto blagoveštenje godine 6703 (1195.). U isti dan i bogomdana mu supruga, pređe gospođa sve srpske zemlje, Ana, i ona primi svoj sveti lik. I dano joj bi ime: gospođa Anastasija”.

Istorijski izvori o majci Svetog Save su vrlo oskudni, iako je to žena koja je srpstvu podarila najznamenitiju ličnost i najvećeg narodnog svetitelja. Zanimljivo je da su njeni sinovi, Stefan Prvovenčani i Sveti Sava, pišući prilično opširne biografije njihovog oca Nemanje, majku spomenuli samo uzgred. Zabeležili su o njoj ono što je bilo uobičajeno kad se pisalo o znamenitim ženama u Srednjem veku - da je dobra supruga, nežna mati, pobožna i milosrdna gospođa. Razlog ovom fraziranju leži i u tome što su srednjevekovni pisci uglavnom bili monasi čiju pažnju su, po pravilu, privlačile samo one žene koje bi se zamonašile, tj. primile "anđeoski oblik".

Tronoški letopis

O monaškom životu majke Svetog Save nemamo nikakvih podataka, te otud pretpostavka da je ubrzo, po zamonašenju, umrla. Poslednje dane života provela je u raškom manastiru; kao dan smrti navodi se 21. jun. Pošto je godina njene smrti nepoznata, neki istoričari su pokušali da je približno odrede služeći se zabeleškama arhimandrita Save. Naime, kada je Sava sastavljao pravila o životu monaha u manastiru Studenici, zapisao je: "vjačnaja pamjat monahinji Anastasiji". Kako su pravila pisana između 1209. i 1216. g. to nas ova beleška upućuje na to, da je u vreme pisanja Studeničkog tipika, monahinja Anastasija već preminula. Na osnovu dosadašnjih saznanja, većina istoričara uzima za godinu njene smrti 1199. ili 1200.

Najnovijim istraživanjima utvrđeno je da je sahranjena u priprati Bogorodične crkve manastira Studenice. Nepoznato je kada je njeno telo prebačeno iz manastira u Rasu za Studenicu. Očuvana je freska iznad groba koja prikazuje Anastasiju kako kleči pred likom Bogorodice. Tu je i natpis: "Presvjataja djevo i boga našago mati, primi moljenije rabje svojoj monahinji Anastasiji".
Letopisac manastira Tronoša je zabeležio da je Ana kći francuskog kralja, navodeći sledeću legnedu: "Kada se Nemanja spasao od braće, pomoću sv. Đorđa, pobegne preko mora. Primi ga francuski kralj i zbog njegovog časnog držanja, mudrosti i mužestva, dade mu kćer Anu za ženu. Živeo je duže vremena na dvoru kralja francuskog, svoga tasta, i tu su mu se rodila dva sina, Stefan i Vukan. Izaslanstvo francuskih velikaša dođe francuskom kralju da moli za Nemanju. Kralj pusti Nemanju i dva njegova sina koje nazva pri rastanku "dva krina (vrsta cveta) svoja"; time tronoški letopisac objašnjava odakle na pečatu i grbu Nemanjinu krinovi (grb belog orla koji je Nemanja uzeo kada je proširio svoju carevinu). Odatle i podatak da je Ana "roda fruškago", dakle Francuskinja. No, "fruškago" može značiti i franačko.
U svojoj "Istoriji" Pantelija S. Srećković kaže da je Ana kći Đorđa Bodinovića, zetskog kralja, ali za tu tvrdnju ne navodi validne dokaze.

Anino poreklo

Mnogi istoričari su se bavili poreklom majke Svetoga Save. Kod starijih pisaca o tome nema ni retka, pa se sav njihov trud zasniva na nagađanjima i bezbrojnim pretpostavkama. Mavro Orbini piše da je Desa, "koji vladaše u Humu, sve do Kotora i u gornjoj Zeti", imao tri sina: Miroslava, Nemanju i Konstantina i, "oni behu dobri ljudi i dobri ratnici".- Orbini ovde pravi grešku, u koju upade i J. Deretić, jer Nemanjin otac nije bio Desa već Zavida. Posle očeve smrti nastavili su da vladaju, piše Orbini, i počeli su težiti za kraljevstvom Raške i donje Zete: "Skupivši jaku vojsku uz pomoć bosanskog bana, koji beše tast Nemanjin, pođoše u Zetu protiv kneza Radoslava". Orbinijeva tvrdnja da je Nemanja oženjen ćerkom bosanskog bana nije istorijska činjenica. Moguće je da Orbini brka Nemanju sa bratom Miroslavom koji je bio oženjen sestrom Kulina bana.
Za tvrdnjama dubrovačkog istoričara poveli su se J. Rajić i V. Glušac koji kažu da je Ana kći bosanskog bana Stefana Borića (spominje se kao vladar 1154.g), o kome se ne zna gotovo ništa. Ovde je jedino izvesno da je sestra Kulina bana bila udata za Nemanjina brata Miroslava, kneza Humskoga. Istoričar Siniša Bogdanović u pretpostavkama ide dalje tvrdeći da je Borić sin Kolomana I, kralja ugarskog, te bi po njemu Ana bila iz roda Kolomanovića, tj. unuka ugarskog kralja.
Domentijan u "Životu svetih srpskih prosvetitelja Simeona i Save" kaže za Anu da je bila "velika kneginja, kćer carigradskog imperatora Romana". Sava Petković, protojerej, u "Napomenama uz Akatist Svetome Savi, arhiepiskopu srpskome" piše za Nemanju: "Oženjen je bio Anom, kćerkom grčkog cara Romana, s kojim je imao tri sina: Vukana, velikoga kneza Zete, Trebinja i Huma, Stefana, potonjega prvovenačnog kralja, Rastka (Sv. Savu) i nekoliko kćeri".

Teodosijevo Žitije

Srednjevekovni biografi nisu zabeležili gde su se i kada prvi put sreli Ana i Nemanja i kada su stupili u brak.
Teodosije, govoreći o Nemanjinim vrlinama, piše: "Taj spomenuti muž, blagočestiv, bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi,svima dobrima na zemlji, u sreći veoma izobilan, a uz to vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen, uze za ženu, po zakonu, Anu".
Domentijan, o Nemanjinoj ženidbi veli: "Nemanja je došavši do mladiškog doba stupio u zakoniti brak, dat mu je deo otačastva njegova, i to istočna strana. Od sina mu Save doznajemo da se nije dvaput ženio, već jedanput. Stefan Nemanja osim žene svoje Ane, Bogom danoga prvoga venca, ne bi učesnik drugoga braka".
Posle Stefanovog rođenja nisu imali dugo dece. U Žitiju je monah Teodosije zapisao: "Mnogo vremena prođe i ne rodi više blagočestiva Ana. Radi toga oboje bejahu u tuzi i žalosti jer im duše mnogo željaše da dožive još jedno dete. Molili su se Svemogućem, svako za se, u suzama: Vladiko, Gospode Bože, Svedržitelju, koji si negde poslušao Avrama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo, usliši danas i nas, grešne sluge svoje što ti se mole. Daj nam po Tvojoj dobroti da dobijemo još jedno muško čedo koje će biti uteha duši našoj i Tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počinuti. I dajemo Ti zajedničke obete (zakletve): od začeća deteta od prirodne zakonite ljubavi i od postelje odlučićemo se i svako za sebe u čistoti tela sve do kraja života, sačuvaćemo se".

Ana, neznana roda

Pravoslavni filozof Justin Popović u "Spomenu prepodobne matere naše Anastasije srpske, majke svetoga Save", kaže: "Ana, kći grčkog kralja Romana (1168-1171) i supruga velikog srpskog župana Nemanje", podržava Domentijanovo mišljenje o Aninom kraljevskom poreklu. On je ovaj stav ponovio u biografiji Simeona i Save (Žitija svetih). Ovaj podatak gubi važnost zbog Popovićevog pogrešnog datiranja vladavine cara Romana IV. On je vladao sto godina ranije, te zato ovaj podatak gubi verodostojnost. Da li je u pravu Ilarion Ruvarac kada piše: "Stefan Nemanja, veliki župan i samodržavni gospodin svoj srpskoj zemlji i Dioklitiji (Duklji i Zeti) i Dalmaciji i Travuniji, izrodio je sa suprugom Anom, neznana roda, sinove i kćeri..."
Ruvarac je izričit u tvrdnji da je Ana Nemanjić nepoznatog roda.
Pošto ove hipoteze nisu istorijskim izvorima potkrepljene, to se pored pitanja porekla javljaju i druga - kada se i gde rodila majka Svetoga Save, kako je provela mladost, kada i kako je došlo do udaje, odnosno ženidbe i kada je umrla. Laza Popović, pišući o Ani, uviđa: "Uopšte je vrlo interesantno pitanje majke Rastka, jer po mom mišljenju, bez dobre majke nije bilo velikoga sina, pa eto o toj njegovoj dobroj majci ćuti cela istorija. Začetak je Rastkov zato nešto drugo, neobično, izuzetno, izvanredno, baš kao i onda kad je u teška vremena poslao Bog Sina svojega jedinorodnoga"...

Orođavanje kao carski čin

Interesantna je pretpostavka koja se bazira na vesti Stefana Prvovenčanog koji je, u biografiji svoga oca Nemanje, zabeležio da je car Manojlo Komnen dao Nemanji carski čin, a uz njega mu darovao i oblast oko Leskovca, Dubočicu. Uz čin i davanje određenog poklona u to doba su išle i uspostave rođačkih veza. Možda je Nemanjino krunisanje vezano i sa takvim nekim događajem (porodične veze) koji je u istoriji ostao nepoznat? Naime, car Manojlo je dolazio u Rašku nekoliko puta: 1149, 1150, i 1155.g. u vreme vladavine velikog župana Uroša I. Ratovanje protiv velikog župana 1150. bilo je odlučujuće.

Te godine je Car, posle gušenja Uroševe pobune, primorao velikog župana na poštovanje vazalskog statusa i na izvršavanje obaveza koje je taj status podrazumevao; pre svega - očuvanje mira u zemlji i davanje određenog broja vojnika u carevim pohodima. Radi buduće saradnje sa Raškom i zbog sprovođenja svojih planova posebno u odnosu na Ugarsku, Komnen je utvrdio sporazum, tj. načini ugovor o okončanju ratnog sukoba sa Urošem. A, kako je mir posle ratova obično praćen uzimanjem talaca od pobeđenih, ili je pak učvršćivan i osiguravan orođivanjem vladarskih porodica, moguće je da je osim, bio uključen i sporazum o ženidbi majmlađeg županovog bratića carevom rođakom, njegovo odlikovanje carskim činom i darivanje Dubočice. Ostali, stariji Uroševi sinovi, morali su u to doba već biti oženjeni, pa je najmlađem rođaku Nemanji, dopalo da bude u središtu sporazuma između cara i velikog župana. Možda je ova hipoteza u vezi činjenice da je jedna danas po imenu poznata kći Stevana Nemanje bila udata za Manojla Komnena, brata epirskog despota Mihaila - "Anđela" Komnena i da je jedna Nemanjina kći čije ime ne znamo, bila udata za Tiha sa kojim je docnije rodila bugarskog cara Konstantina Tiha (1258-1277.g)? Iako ovo razmišljanje deluje uverljivo, pitanje porekla majke Svetog Save ostaje i dalje otvoreno.

Pobožna Ana

Iako o Aninom školovanju nema podataka, za ondašnje prilike je bila prilično obrazovana žena, što se može zaključiti na osnovu naobrazbe njenih sinova Stefana Prvovenčanog i Rastka, potonjeg Svetog Save. Ana im je usadila i prve iskre pobožnosti i ljubav prema knjizi. Imala je snažan uticaj i na svog muža koji je, isto tako, bio pobožan. Uopšte, poznato je da su majke svih velikih ljudi imale veliki psihofizički, moralni i intelektualni uticaj na stvaralaštvo svojih sinova, pa je to slučaj i sa majkom Svetog Save.

Ana je bila veoma nežna prema deci. Kada se Rastko spremao da ode na Svetu Goru, da se roditelji ne bi tome dosetili, zatražio je od njih dozvolu da ode u lov. Pošto je od oca dobio blagoslov, odlazi kod majke: "I mati, kao svaka mati zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, no izvor života, Hrista, da Njime napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjem od čežnje ljubavi njegove", svedoči Teodosije. "Kada su se iz lova vratili pratioci njegovi i sopštili roditeljima o nestanku sina, od žalosti umalo ne svisnuše". Nemanja teši Anu: "Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj. Bog koji mi ga je mirne nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove".

Imajući u vidu zauzetost Nemanjinu javnim i državnim poslovima, sigurno da je najveću brigu oko vaspianja dece preuzela Ana. Zato joj se sin Stefan u životopisu svoga oca odužio lepom pohvalom. U opisu podizanja hrama Presvete Bogorodice kaže: "Ukrasiv ga svima pravima crkvenim, ustanovi u njemu sabor črnaca (monahinja) sa časnim bogoljubivim podružijem svojim, po imenu Anom. I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po svakome delu i črncima (kaluđericama) koje ustanovi u tom manastiru svetom. A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću čuvajući hram Bogorodice, predani joj ovim njenim svetim gospodinom. Jer o ovoj reči Mudri (Solomon) kaže - časna žena u domu muža svojega više vredi od bisera i kamenja. Trošeni su kamen (dragi) i biseri; a prorok misli na onoga koji je pun dobrih dela kao bisera i dragog kamenja. Na to se ona ugleda, tvoreći ugodna dela pred Gospodom u domu muža svojega"...

Rodoslovi

Podatke o Aninim ćerkama daje Novakovićev rodoslov (kći Vuka) i Tronoški (Deva). Deva je sahranjena desno od ulaza prve priprate Studeničkog manastira, kraj Ane. Možda je Nemanja imao još jednu kćerku, da ih je ukupno bilo tri - na rodoslovnom stablu Nemanjića, živopisanom oko 1330. g. u priprati crkve Pećke patrijaršije, naslikana je pored Nemanjinog sina Vukana jedna ženska figura i imenovana Jefimijom. To bi mogla da bude Anina kći, kao što su pomišljali neki istoričari. Ako bi ovo bilo kojim slučajem tačno, onda se ova treća Nemanjina kći nije udavala. To se vidi po tome što se na lozama Nemanjića u Gračanici, Peći i Dečanima, slikane samo one princeze koje se nisu udavale, koje su do kraja života ostale Nemanjićeve. Ženska figura na lozi u Peći naslikana je na desnoj strani freske u prvom redu, na mestu gde je u istom redu (leva ivica), prikazana Nemanjina žena Ana. Pitanje je zašto ona nije naslikana u Gračanici (1315) i u Dečanima (1346/47)? Ako bi se pronašli podaci o njenom zamonašenju, sa više poverenja bi se mogao prihvatiti podatak Tronoškog rodoslova da je jedna Nemanjina kći sahranjena pored majke. Prirodno je da majka i kći, obe monahinje, imaju večno odmorište jedna pokraj druge.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Занимљиви чланци Има злата у Србији, само треба знати где ј

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 25 Мај 2010, 22:51

Rajkova pećina

Piše Slavoljub Marković
Pećine su od davnina mamile ljude da zavire u njihov nepoznati, mračni, tajanstveni svet. Zvali su ih tamnik - tamna neistražena mesta u kojima se, kako kažu legende, nalazi skriveno zlato...
Ni u Rajkovu pećinu, smeštenu kraj jezera Veliki zaton u mešovitoj šumi bukve, javora i hrasta, sigurno još niko nije zakoračio a da pre toga nije čuo priču o skrivenom blagu u njenim skrovitim odajama.
Tako smo saznali da je pećina, koja se nalazi nedaleko od Majdanpeka, ime dobila po vojvodi Rajku koji je živeo u ovim krajevima u 17. veku i, prema predanju, za videla služio goste u mehani starog rudarskog naselja, a noću, sa svojim prijateljem pop Martinom, napadao turske karavane i opljačkano blago, kako se tada verovalo, skrivao upravo u pećini.
Prema priči, pop Martin je živeo u nekom selu u blizini Beograda (najčešće se pominje Grocka) i dok je bio mali, Turci su ga odveli da bude janičar, ali je nekako uspeo da im pobegne , “i od tada strašno mrzi Turke”. Zahvaljujući njegovim dojavama, Rajko je uvek znao kada brod iz Beograda kreće sa turskim blagom. A dojave je pop Martin Rajku prosleđivao u torbi punoj oraha, pri čemu bi u jedan od njih stavio poruku sa tačnim vremenom polaska turskog broda. Rajko bi sa svojih tridesetak hajduka postavljao zasedu kod Boljetina, na mestu gde su brodovi zbog virova morali da plove uz samu obalu, tako da su mogli čakljama zakačiti brod i privući ga na obalu. Tu bi likvidirali Turke, uzeli blago i deo podelili sirotinji. Ostatak blaga Rajko je krio na skrovitom mestu u pećini kroz koju protiče ponornica ( i ona je kasnije nazvana po Rajku).
Na kraju je hajduk ipak dopao Turcima koji su ga, priča se, obesili baš ovde, pre nego što je stigao ikome da poveri gde je sakrio oteto blago. Doduše, postoje i drugačije verzije završetka ove priče, po kojima se, nakon što su Turci otkrili čime se bavi i dali se u potragu za njim, Rajko sa svojim hajducima dao u bekstvo. U tom slučaju je odlično zavarao tragove, jer se ne zna gde je otišao - jedni pričaju da se zaputio u Rumuniju, drugi da je otišao na jug, a treći na istok. Bilo kako bilo, sada čitav ovaj kraj ima svoju legendu da je Rajko pošao u njegovo selo i da je baš tamo ostavio potomstvo.
Ono u čemu se, međutim, sve ove legende poklapaju je da je Rajkovo blago ostalo u pećini, prkoseći brojnim pokušajima avanturista i tragača da ga pronađu.

BLAGO I DALJE ČEKA?!
Rajkova pećina je, inače, samo jedna u nizu od 120 pećina i potkapina koliko je speleologija evidentirala u neposrednoj okolini Majdanpeka. Njen ulazni deo iz pravca Rajkova bio je nastanjen još u preistoriji, o čemu svedoči kameni čekić koji se čuva u arheološkoj zbirci Muzeja u Majdanpeku.
Legenda o Rajkovom blagu nastala je mnogo kasnije, ali je, sve do naših dana, nastavila da golica maštu meštana i drugih pustolova i vodi ih u potragu za blagom. A kada je u pećini otkrivena stena na kojoj se, kako se priča, nalazila uklesana šaka sa četiri prsta (koliko ih je na ruci imao Rajkov jatak), pećina je “proglašena” hajdučkim trezorom.
Tragovi “kopača zlata” vidljivi su i danas u Rajkovoj pećini. Mnogi su kopali i uništavali ovaj dragulj prirode, ne shvatajući kakvo se bogatstvo, u stvari, nalazi svuda oko njih. Jer, jedino je iznenađujuća moć prirode mogla da akumulira tako veliko bogatstvo na tako malom prostoru.
Doduše, prostor je prividno mali, s obzirom da se radi o najdužoj “turističkoj” pećini u Srbiji - ima 2.304 metra. Stari spisi kažu da ju je davne 1894. godine prvi istražio naš poznati geograf Jovan Cvijić. Tavorila je daleko od pogleda radoznalaca sve do sedamdesetih godina prošlog veka, kada su, pod budnim okom dr Radenka Lazarevića, nastavljena istraživanja njenih odaja. Otvorena je za javnost tek 1975. godine, od kada turisti mogu da razgledaju delove rečnog i suvog horizonta u dužini od 633 metra. Ulaz u pećinu urađen je kao rudarsko okno.
Pećina je zanimljiva i po tome što pripada protočnim pećinama: kroz nju protiče istoimena reka: po izlasku iz njene utrobe, ona se spaja sa Paskovom rekom, koja takođe ističe iz pećine, i prirodi ovoga kraja daruju još jednu reku - zlatonosni Mali Pek.
Rajkova pećina prosto fascinira pećinskim nakitom različitih oblika, a prema rečima stručnjaka, njen snežnobeli kristalni kalcit najkvalitetniji je u Srbiji. Fascinira i činjenica da su za nastanak svakog santimetra stalaktita, stalagmita i stubova bile potrebne stotine, pa i hiljade godina. Hodajući pećinskom stazom imali smo jedinstveni doživljaj žuborenja bistre Rajkove reke koja odjekuje pećinskim prostorima „Ježeve dvorane“, sa hiljadama kalcitnih cevčica nad našim glavama. Sledi prelazak preko rumenih bigrenih kada, pored „Zimske bajke“ sa „Belim medvedom“ i ulazak u „Kristalnu šumu“ u kojoj se nalazi „Treperavo jezerce“. Neke od najpoznatijih figura su i „Egipatska boginja“, „Puž“, „Panj sa gljivama“... Crveni vodopad je kameni oblik od bigra i crvenice, koji podseća na okamenjeni vodopad, visine 4 metra, a pažnju privlači i malo jezero u koralnom kalcitnom basenu.
Pećina svakog posetioca ostavlja bez daha. I doslovno, s obzirom da napor tokom penjanja njenim vlažnim stepenicima nije toliko posledica nedostatka fizičke kondicije, koliko stalne vlažnosti koja iznosi neverovatnih sto odsto. Na nekih 400 metara od ulaza nalazi se podzemno ušće Jankove reke u Rajkovu, a ako se nastavi dalje, stiže se do brane koju su Francuzi ovde podigli polovinom 19. veka, u cilju regulisanja protoka vode...

LOVAC NA KROKODILE I ISPIRAČ ZLATA
Kako smo u pećini videli sve osim Rajkovog zlata, rešeni da sa putovanja donesemo bar malo sjajnog praha, zaputili smo se do Debelog Luga. Istorijske su pretpostavke da su Grci, još u vremenu pre Trojanskog rata, eksploatisali zlatonosne reke današnje severne Srbije među kojima je, kao najzlatonosniji, svakako bio i Pek. A za samo ispiranje zlata koristili su ovčje runo koje su polagali u korito reke. Ova drevna ispiračka tehnika, koju su Grci, prema Herodotu, preuzeli od Kolhiđana, zadržala se među stanovnicima doline Peka sve do skorašnjih vremena.
Današnje ime Majdanpeka je, dakle, po poreklu istorijska mešavina starogrčkih, staroslovenskih i arapsko-turskih izraza, čije je krajnje značenje “rudnik bakra na zlatonosnoj reci”. Rude su do naših dana, nažalost, uglavno izvađene, o čemu svedoči ogromno jalovo brdo sa avetinjski zelenim beživotnim jezerom u kome ne postoji ni trag živog sveta. Zajedno sa rudnicima, osiromašio je i neveliki Majdanpek.
Ali, ovdašnji rečni tokovi su i danas zlatonosni. Živopisni Debeli Lug ima mesto i u antičkim legendama koje kažu da zmaj, koji čuva zlatno runo, za kojim su tragali Jason i drevni Argonauti, još uvek baš ovde negde spava...
Po dolasku u Debeli Lug, na obali živopisne Todorove reke upoznajemo Pericu Trailovića, koji ispira zlato na tradicionalan način. Priča nam da Pek i pritoke - Bukovska, Brodska, Grabovska,Todorova reka i ostale, a ima ih ukupno 14, valjaju zlatno grumenje i prah, ostavljajući ga duž obala, a veština prepoznavanja mesta gde se zlato zadržalo prenosi se s kolena na koleno.
Perica nam je rado demonstrirao proces ispiranja, makar ono najosnovnije, jer se ipak radi o pravoj veštini i znanju, ali isto tako i velikom strpljenju (za svega gram-dva zlata mora se ispirati po ceo dan, što znači da preko “ispitka” mora da prođe čak oko 500 kilograma rečnog nanosa) i iskustvu, pošto se reka - da bi se znalo gde tražiti zlato - mora pratiti i u proleće i s jeseni. Uostalom, prava sezona ispiranja još nije počela, a kada krene, Perica obično dnevno ispere oko pola grama zlata (što vam “dođe” oko 10 evra). Veća zlatna zrnca su prava premija. Najveće koje je Perica našao težilo je 4 grama, dok je najveći grumen uopšte nađen u ovim krajevima ispran u Grabovoj reci i težio je 42 grama.
Perica je, inače, “ovdašnji”, po zanimanju je bravar, ali je tragajući za zlatom živeo na nekoliko kontinenata (Amerika, Australija), a vođen avanturističkim duhom, bio je i - lovac na krokodile. Sada je ponovo u svom zavičaju i namernike, poput nas, rado uvodi u tajne ispiranja zlata. Makar, kao što rekosmo, osnovne... Jer, zlata i danas ima, samo treba biti majstor i znati gde i kako da se traži.

VLAŠKA TRADICIJA
A Vlasi su to znali. Čim bi granulo proleće, domaćini, odeveni u belo, zaputili bi se niz reke i prema položaju kamenja određivali mesta gde valja kopati. Zatim bi dolazile njihove porodice i podizale šatore, jer je tu trebalo provesti celu sezonu, sve do jeseni.
Samo ispiranje je bilo muški posao, praktično ritual o kome se pred ženama nije govorilo, čak ni među sobom muškarci o poslu nisu govorili dok sunce ne zađe. Isto tako se strogo vodilo računa i o praznicima, a sve to da se ne bi naljutila Muma paduri (ime koje prevedeno sa vlaškog znači majka šume), čuvarka reka, polja i sve prirode koja je, u protivnom, muškarcima koji bi joj naudili lomila alat, vezivala ih (da seksualno onemoćaju) ili oduzimala pamet i činila još štošta drugo. U verovanjima (ali i njima primerenoj obrednoj praksi) ovaj kraj i inače nikad nije oskudevao, uostalom smatra se središtem vlaške magije, koja se pokolenjima prenosi, sa ženske strane, sa kolena na koleno...
A što se zlata tiče, ostalo je zabeleženo da je, pre onog rata, kralj Aleksandar imao na obali Peka, u Neresnici, dva bagera i ispiranjem zemlje koju su oni iskopavali dobijao je i po dva kilograma zlata dnevno!
U kratkom ispiranju sa Pericom mi, nekako očekivano, nismo bili tolike sreće... Doduše, nismo imali ni dovoljno vremena za ispiranje, a i sezona, ona prava, još nije počela. Pa opet, nešto od sićušnog zlatnog praha naš ispirač nam je i podelio, a za više...
- Dođite ovde sledeći put na desetak dana i sigurno će biti i zlata...
Pa, možda ćemo i iskoristiti ovaj poziv. U svakom slučaju, kući se sledeći put ne vraćamo bez zlata!
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Занимљиви чланци

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 09 Авг 2013, 23:02

Tajanstvena Srbija
Po kazivanju, grob harambaše Perka

I danas, s početka trećeg milenijuma, značajan je broj neobjašnjivih dešavanja o kojima saznajemo preko medija. O nekim dešavanjima, koja su prekomerno škakljiva i vrlo ozbiljna, nikada ništa stvarno ne saznamo i ona ostaju pod velom misterije. Njima se bave svakojake tajne službe najsuperiornijih država sveta, prvenstveno Rusije i Amerike, koje krstare uzduž i popreko celim zemaljskim vilajetom...
Međutim, i u drevnim vremenima broj takvih dešavanja bio je nemerljiv i dosta toga što je danas lako objašnjivo, tada je takođe bilo misteriozno. Za razliku od danas, u drevnim vremenima nepoznanicama se niko nije bavio, sve dok krajem IV veka rano hrišćanstvo nije preraslo u moćnu religiju, koju je priznao i sam Rim u doba vladavine cara Konstantina. Posle Konstantinove smrti, njegov naslednik trona car Teodosije, koji je nastavio da prevodi paganske narode u hrišćanstvo, izdejstvovao je kod Sabora hrišćanske crkve, da se 392. godine nove ere ozvaniči i oformi Istražno odeljenje za mistična dešavanja, koje postoji od tada do danas i smešteno je u lagumima Vatikana sa svojim ispostavama širom sveta.
Šta se sve i koliko toga sakupilo za proteklih hiljadu i šest stotina godina u Vatikanskim bibliotekama i riznicama, to niko ne zna. Njihovi istraživači natprirodnih sila, koji već preko šesnaest vekova deluju širom sveta mahom iz reda više crkvene hijerarhije, kao što uostalom deluju i danas, tajnu vatikanskih saznanja i misterija nose sa sobom na onaj svet.

Tajne službe
Recimo, pa i zloglasnu inkviziciju koja je očajnički i brutalno delovala s kraja srednjeg veka, mučeći u tamnicama i spaljujući na lomači nevine ljude koji su proglašeni vešcima i vešticama, oformili su ondašnji agenti i službenici Istraživačkog biroa Vatikana iz redova dominikanaca. Nije isključeno da se i danas, kao nekada Vatikan, samo u manjem obimu i izvan javnosti, istim metodama služe američka CIA, FBI, ili tajna služba „ugašenog“ ruskog KGB-a, ali i druge službe svih zemalja, kao MI-8, MOSAD, ili naša BIA. Stare metode delovanja crkvenog Istražnog biroa Vatikana ili ruskog KGB-a donekle znamo, ali ne i nove metode pomenutih ovdašnjih biroa i agencija. Delokrug delovanja novijih državnih službi je gotovo neograničen i njihovi agenti stavljaju prste gde ne treba. Kao što je radio nekada, a radi i sada Vatikan, tako da je nezahvalno i opasno o tome pričati.
A kako je u takvim slučajevima nekada delovala Istražna služba Vatikana, sedišta Hristjanske i kasnije odvojene Katoličke crkve, ne samo da znamo iz sačuvane pisane građe tog doba, no nas u to uvode i pojedina narodna predanja, iz kojih vidimo da ni pojedinci iz naše Crkve nisu bili gluvi i nemi i da su se i te kako bavili nekim istraživanjem, ali ne gnostike i mistike, do onoga zašto su ih Turci plaćali.

Red monaha
Po jednom predanju iz šire oblasti oko Novog Pazara: „Pravoslavna crkva jeste imala tajnoviti red kaluđera koji je navodno istraživao svakojake natprirodne pojave i neretko na svoj način delovao u njihovo mešanje u poslove smrtnih ljudi, ali nije činila zla pojedinim smrtnicima koji su prokazani kao uhode nečastivog“. Po drugom predanju koje se može čuti u zapadnoj Srbiji: „Pravoslavna crkva jeste imala svoj red monaha koji se naime bavio natprirodnim, i taj red je, sve u ime Boga, i te kako krvario ruke nad smrtnima, ali ne na taj način kao katolička inkvizicija. Za razliku od katoličke inkvizicije koja se nije skrivala i radila je to potpuno javno po kanonima svoje Crkve, pravoslavna, nazovimo inkvizicija pojedinaca, radila je to sasvim suprotno, odnosno tajno i nije iza sebe ostavljala dokaze“.
Međutim, sve ono što se u ta davna vremena dešavalo, kada je u pitanju delovanje reda tajnovitih monaha kod pravoslavnih, ako je verovati takvim predanjima, zapravo je sačuvano jedino u tim predanjima, pa je svojevremeno naša Crkva takva predanja anatemisala kao jeres koja huli na Boga, bez mogućnosti da ih uništi, ili zatvori usta posve postradalom i osiromašenom narodu. Naravno, ako je tačno da je Pravoslavna crkva imala takav red monaha, koji je radio izvan kanona svoje Crkve, onda je i tačno, kako kaže predanje, da je tim redom upravljao vrlo mali krug viših crkvenih velikodostojnika iz ličnih interesa, potplaćen dobro od strane Turaka i izvan bilo kakvog znanja patrijarha i vladika koji su sačinjavali Sinod.
A da je taj i takav red svojevremeno postojao, kojim su upravljali pojedinci, na ime toga primajući mito od Turaka, kazuje ovo predanje iz Zapadne Srbije. Svakako, imena pojedinaca koji su mi o njemu kazivali, kao autor ovog teksta, ne želim prokazati.
„Ti stari kaluđeri“, kako se provlači među vremešnim starcima zapadne Srbije, „su po nalogu lažnih crkvenih starešina tajno progonili i hvatali samo hajduke i njihove jatake, izvlačili od njih priznanja i predavali ih turskim begovima, agama i spahijama, a ovi ih nabijali na nepodmazano kolje, ili im odsecali glave. Dabome, te i takve crkvene starešine za uzvrat su bogato nagrađivane glinenim testijama punih zlatnika, dok bi kaluđeri iz njihovog reda ostajali bez nagrade, ubeđeni da to što rade ide u prilog Bogu i Svetiteljima. Ali, to je pogrešno mišljenje i rasuđivanje koje su im nametnuli njihovi lažni duhovni oci, tako da ih ne treba kriviti za nesreće koje su počinili, misleći da sve čine u ime Gospoda i Pravoslavne crkve.

Gde su hajduci danas?
Jedan slučaj, koji se desio s kraja XVI veka, kazuje da su takvi monasi uhvatili znamenitog hajdučkog harambašu Perka sa Rudnika i odveli ga u mučionicu nekog pećinskog skita, pokušavajući da ga pod strašnim mukama primoraju da prizna da je klao i ubijao turske vojnike i starešine. Taj Perko, junačka srpska duša, ni reči nije zucnuo, do je ovima rekao da oni nisu monasi već đavolji okot, na šta ga je neki rmpalija od takozvanog kaluđera lupio iz sve snage teškim čekićem macolom u čelo i smrskao mu glavu. Perkovi ljudi, hajdučka družina od stotinu mladih i kadarnih momaka, uđe u trag tim kaluđerima, dočeka ih u busiji i iseče handžarima i jataganima do jednog, a njihovog vođu i lažnog vladiku nateraju da prizna ko ga plaća da sopstvenom sirotom narodu ide na muku, pri čemu ovaj propeva da ga plaća beogradski vezir. Oni vežu tog lažnog vladiku i zlikovca i ubace ga u neki duboki ambis, posle šireći kroz narod priču da taj red i nije crkveni red, do se lažno predstavlja i ruši ugled ionako propale Pravoslavne crkve.
Na sličan način su gorski hajduci nekog harambaše Marka dočekali u busiji nekog sveštenika sa severnog podnožja planine Tare i primorali ga da prizna sa kojim monasima i sa kojim Turcima sarađuje, te najveće ratnike svog porobljenog naroda prodaje balijama za šaku zlatnih šukrija. Kada je ovaj to priznao, oni ga natraške razapnu na krst nekog raskršća i ostave da crkne, pa zaređaju da ubijaju monahe i Turke s kojima je taj mećario.
Tako su hajduci sa Maljena, nemajući izbora, morali veoma brzo da likvidiraju tu pošast koja je ubačena u Pravoslavnu crkvu, ubivši i vladiku Teofana od Kolubare i njegovih deset grešnih monaha koji su radili za valjevskog muselima, čime je brava na vratima tajni tog reda zanavek zaključana.
Svi kasniji pokušaji formiranja novog reda nisu urodili plodom, pa je i sama Crkva stala trebiti svoje hramove i manastire od kukolja zvanog Tajni monaški red. Svakako da taj red nikada i nije bio istinski red, već prćija nekolicine samozvanih crkvenih dostojnika koji su vrbovali naivne monahe i ubeđivali ih da rade u ime Boga, a u svoje riznice slagali zlato dobijeno od sultanovih balijaša. Ali, đavo ne ore i ne kopa, do samo o zlu radi, tako da je kasnije delovanje tog lažnog crkvenog reda ostavilo velike posledice po Pravoslavnu crkvu“.

***
I u najtežim vremenima propadanja srpskog naroda, bilo je pravoslavnih koji su svesno ili nesvesno požurivali tu propast. Takvih više no ikada imamo danas, a sirotinja kojoj i sam pripadam, nesložna je i nemoćna da to zaustavi. Zbog toga i guramo izlokanim drumom ka onima koji nas neće, kako bismo što pre seli na brod koji puca po svim šavovima. Da li je ovo sudbina, ili već šta, ne znam...

Živan J. Grujičić
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!


http://nbf.pl‎

Повратак на “Zakon ,Drustvo I Crkva”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 13 госта

cron