www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Kако сачувати породицу

Уредник: meteori

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 09 Апр 2012, 21:19

Ovi tekstovi, su poucni, za one koji imaju strpljenja da sve procitaju, od silnih serija, izlazaka i ko zna sta jos od veoma bitnih stvari.
No , da se okrenem samoj temi i tvom trudu.Citajuci, nalazim se jako u mnogim redovima, jer zamisljam porodicu kakva treba da bude, moju porodicu, koju treba da imam normalno, sto ukljucuje muza.
Njegovo velicanstvo Muza
ali, s obzirom, da danas, sama rec Veza a kamoli Brak, izaziva ozbiljne zdravstvene probleme kod muskih, zasto se ljudi opiru mojoj zelji i potrebi da budem majka, pa makar pristupila radikalnom resenju a to je van telesna oplodnja
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 26 Авг 2012, 19:16


Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 23 Нов 2012, 01:10

Неформални брак

Одмах ћу се оградити да се не ради о браку који је регистрован код матичара већ о заједничком живљењу (наложништву) без регистрације и венчања који се због нечега чак назива „грађанским браком” али је тачније „слободна веза” или „неформални брак”. Зато ја тај израз стављам под знаке навода и у даљем тексту ћу ову појаву ради једноставности називати овако. Овај израз је постао веома распрострањен. Данашњи помодни психолози препоручују да се мало живи у таквом „браку”, филмске звезде и друге јавне личности не устручавају се да причају на страницама часописа о својим слободним односима, без папира. Шта људе привлачи да живе у таквој „вези”? Одговор је врло једноставан.

Сви атрибути правог брака постоје али одговорности нема никакве. „Слободна веза” се понекад назива пробним браком, то јест, млади људи хоће да провере своја осећања и мало проживе као муж и жена „онако”, затим да се региструју. Иако понекад о регистрацији уопште нема ни говора. Муж и жена су људи који су једно другоме најближи, чак су ближи него што су то деца родитељима. Поставља се питање, може ли неко бити пробни отац или мајка? Односно, родити дете а ако се неком не свиди, дати га у дечији дом? Ретко ко се неће сложити да је то аморално. Ако волиш, онда волиш 100 посто. Не може се волети напола, нарочито муж или жена. То није љубав, већ неповерење, несигурност у љубави. Управо она и јесте у темељу „неформалног брака” [слободних веза]. Познат је пример да у оваквој вези људи живе као да су им врата отворена, тако да увек могу да побегну. Али ако су у кући увек отворена врата, живети у њој је хладно, непријатно и опасно.

Једном ми је на исповест дошла девојка и рекла да живи с момком „без папира”. И почела је да говори о слободним и неформалним односима. Ја сам јој рекао: „Па ви нисте ни сигурни да ли га волите”. Она је размислила и одговорила: „Да, у праву сте, ја не знам да ли ћу до краја моћи с њим да проживим живот”. Међутим, ако ви нисте сигурни у своја осећања, просто се дружите, комуницирајте, али не називајте то браком, не захтевајте све и одмах. У таквом „браку” нема оног главног – нема праве љубави и међусобног поверења.

Аутор интернет–сајта „Пережить.ру“ пружа помоћ људима који већ неколико година живе у „слободној вези” и пише о њима овако: „Са шеснаест – двадесет година они су почели да живе у такозваном неформалном браку и то траје три – четири, а чешће пет година. Затим одједном увиђају да треба нешто мењати, да је ово до сада пут у никуда. Почиње припрема за свадбу, понекад чак купују и прстење. И... тада се растају заувек.

Неки чак успевају да се венчају, али се брак практично одмах распада. И овакво финале је разумљиво. Ми потцењујемо васпитну улогу „неформалног брака“, који психолози (мени толико омраженог „сјаја“) не пропагирају тек тако. Такав облик заједничког живота уопште није припрема за брак, већ потпуно другачији пут. То је школа неодговорних уживања. Зато људи у „неформалном браку“ и живе прилично мирно, јер их демони не искушавају – зашто скретати људе са погубног пута? И када након неколико година таквог лажног брака они одлуче да се венчају, одједном схвате колико ће нагло морати да мењају свој живот и да се прихвате неких обавеза. То доводи до тешких последица. Школа неодговорних уживања не може припремити за упис на академију одговорности и љубави”.

Љубав нису уздаси на клупи, како је рекао песник, већ узајамна одговорност. А ње (нарочито код мушкараца) у „слободној вези” нема. У једном (узгред, потпуно световном) часопису сам прочитао: „За жену је „неформални брак“ илузија породице, а за мушкарце – илузија слободе”. Жене, налазећи се у оваквом наложништву најчешће хоће да озаконе односе. И разумљиво зашто. Свака жена је потенцијална мајка и неће да јој дете расте без оца и материјалне подршке. С друге стране, на алиментацију, наследство, стан тешко је рачунати. Занимљиво је да жена, по правилу, назива свог наложника мужем, а мушкарац своју „неформалну жену” љубавницом, пријатељицом, другарицом. И само неки је називају женом. Мушкарци схватају да ништа не губе. Дете ће одгајати мајка, јер је тражити новац од „таквог мужа” такође веома тешка ствар.

Људи хоће да имају породицу, домаће огњиште, да воле једни друге, али култ распуштености, уживања и неодговорности прогутао је многе. Људи покушавају да нађу срећу у „слободној вези” и не налазе је. То је само начин да се побегне од реалности, да се човек опусти и заборави да је права срећа могућа само када супружници у потпуности верују једно другоме, воле се и одговарају једно за другог пред Богом и људима.

Поменућу духовну страну овог питања. Људи који живе у наложништву, стављају себе ван нормалног црквеног живота и они то осећају. На исповести врло ретко ко није свестан да је то велики грех (по правилу, сви се за то кају). Постоји мишљење: ако се лицима која се налазе у „неформалном браку” не допушта да се причесте то ће их одбити од Цркве и они уопште неће прићи Богу. Мислим да је то сушта бесмислица. Задатак свештеника није да привлачи људе у храм по сваку цену, већ да показује пут спасења, понекад усмеравајући и уразумљујући. Ја се, на пример, придржавам строгог правила да ускраћујем причешће онима који живе у „слободној вези” . И не сећам се (мада је можда и било тако нешто) да су људи затим напуштали Цркву. После тога сам их више пута видео у храму а неки су чак и склапали законити брак, али о томе касније. Све зависи од тога како човек разговара с људима.

Обично учтиво говорим зашто је још увек недостојно такав се причестити. Најпре треба разјаснити своје односе и венчати се или не живети заједно (то не значи да људи треба у потпуности да прекину све односе; они само не смеју да живе у разврату, јер се све не своди на то. Они ће се можда предомислити и венчати се). Али до тога нема приступа причешћу. То је исто као кад долази да се причести човек који је пре два дана упао у блуд и каже да ће и сутра учинити то исто. Забрана причешћивања није одлучење од Цркве, анатема; то је епитимија. Јасно је да је човек немоћан, њему није лако да одмах промени живот, он може да долази у храм да се моли, и исповеда, али приступати Чаши у стању перманентног греха се не може, то је изругивање Тајне. Не може се говорити човеку да је црно бело, а његов грех норма. Ако му Црква не каже истину, а ко ће? Свест о томе да га „слободна веза” ставља ван евхаристијске заједнице, ван Чаше, може јако утицати на његов живот. Код мене је једном дошла једна жена. Хтела је да се причести али је рекла да много година живи у „неформалном браку”. Саслушао сам њену исповест, поразговарао са њом, али сам јој рекао да ће са причешћем морати да сачека. Она је све разумела, убедила је свог мушкарца да се венчају и била је затим врло захвална. Такав случај, хвала Богу није једини.

Психологу А.В.Курпатову је жена која живи у „слободној вези“ написала писмо: „Мој младић мене никада не води на пословне журке, иако ја знам да тамо иду жене његових пословних партнера. Ми смо у неформалном браку више од годину дана и добро се слажемо“. Ево шта јој је психолог на то одговорио: „Уопштено говорећи, појам „неформални брак“ је врло дискутабилан. Ви свог младића сматрате мужем, а да ли он вас сматра супругом? Ако вас не води на пословне журке, највероватније не. Запитајте се у ствари због чега је ваш брак још увек неформалан. И покушајте да дате себи одговор на то питање.

Исти психолог сведочи: „Неко би могао рећи да се сличан стрес може избећи постепено, уколико прво буду живели мало у „грађанском браку“. Али, ту нас очекују подаци немилосрдне статистике, која са свом својом неумољивошћу указује на следеће: код парова, који су пре закључења брака имали период наложништва, ризик од развода је већи него код парова који пре брака нису живели заједно“.

Познати новинар Генадиј Бачински, који је недавно погинуо у саобраћајној несрећи, рекао је у једном интервјуу: „Прошао сам доста тога, али ми је сада једно очигледно: од нормалне породице нема ништа боље. Кад немаш породицу, осећаш да си слободан. Живите заједно, а ти слободан... Можеш увек да одеш. Човек који је свестан да не може да оде, понаша се друкчије.

Исто тако је са родитељима и децом: ти не можеш да промениш своју маму и свог тату, али си приморан да изградиш с њима однос. Тако се треба односити и према својој жени“.

Намерно сам овде изнео изјаве световних лица а не православних теолога, да би било јасно да сваки поштен и искрен човек пре или касније схвати: да је „грађански брак“ лажна и бесмислена заједница.

Предање о Петру и Февронији

У Руској Православној Цркви постоје чудесни светитељи – благоверни Петар и Февронија Муромски. Њихове мошти почивају у храму древног града Мурома. Притичу им сви који желе да добију помоћ у брачном животу или се припремају да ступе у брак. Житије ових светитеља представља пример благочестивог хришћанског брака, који почиње на земљи а наставља се на небу.

Февронија (у монаштву Ефросинија) је била из обичне пчеларске породице. Будући обдарена од Бога исцелитељским моћима, излечила је кнеза муромског Петра (у монаштву Давида), после чега је он одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бољари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода и тиме вређа остале жене племића, или да не буде кнез Мурома. И кнез је одабрао подвиг љубави. Напустивши земаљско богатство и власт, одабрао је породичну срећу и љубав. Тај избор нам говори о томе, да ништа у материјалном свету не може да буде битније од породице. Да ли може државни велможа, који је достигао највишу власт и сва земаљска блага да буде срећан ако га жена и деца не воле?

Кнез је остао у сиромаштву, али зато са женом коју воли. Међутим, Господ видевши његов подвиг, убрзо му враћа власт и кажњава његове непријатеље. У Мурому почињу међусобна убиства, у којима многи ловци на власт губе животе.

Пред крај живота Петар и Февронија су се замонашили и добили монашка имена Давид и Ефросинија.

Представили су се у Господу истог дана. Предосетивши своју кончину, Петар се мислено обратио Февронији: „Више не могу, одлазим Господу својему“. Света Февронија му на то одговори: „Сачекај ме, морам да завршим своје рукодеље – а у том тренутку је шила црквени убрус. И он опет рече: „Не могу више“. Тада светитељка убоде иглу у платно и оде ка Господу.

Оставили су у аманет да их сахране у истој гробници, раздвојеном само преградом. Али их људи по својој непромишљености, желећи да их разликују, положише у одвојене гробнице различитих цркава. Међутим, пошто их је Господ на чудесан начин више пута састављао на истом месту, њихова тела положише у исту гробницу.

Тајне брака не могу укинути чак ни монашки завети. Једноставно, људи се растављају на одређено време и односи међу супружницима се прекидају због новог подвига, да би се они после изнова сјединили у вечности.
Свештеник Павле Гумеров
Манастир Клисина

http://www.pravoslavie.ru/srpska/54988.htm

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 23 Нов 2012, 01:15

БРАЧНИ КОНФЛИКТИ И ЊИХОВО ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ
Брачни живот, нажалост, није непрестани празник живота, "необузданост очију и поплава осећања"[1]. У свакој породици има и кризних периода, и сукоба и неразумевања. Али важно је имати на уму да су све то привремене појаве. Преживети те тешке тренутке можете само ако се снабдете стрпљењем и пажњом према другоме. Нећемо разматрати ситуације када међу супружницима више ништа није остало и они су донели коначну одлуку да се растану. Било шта ту посаветовати је тешко, преостаје нам само да се молимо за њих. Али најчешће се догађа да оба супруга притиска настала ситуација и они хоће помирење, али не знају како да то учине. Боље спречити него лечити, то је свима познато. Љутњу, гнев и пребацивања треба пресецати у себи на самом почетку. Не треба чекати да се све заоштри до крајњих граница. Како каже апостол Јаков, Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! Језик је ватра, свет неправде (Јак. 3, 5-6). Понекад после бурне препирке, када човек почиње да се стиди због свега онога што је рекао у љутњи, схвата: скупља је била дара него мера. Све се то могло избећи, уздржавши се и призвавши снагу воље у помоћ.

Имао сам прилике да чујем признања људи који се налазе у дуготрајном породичном сукобу, како су они, кажу, ступили у брак без љубави и сада се муче. Љубав је свакако постојала. Изврсно се сећам тих људи у раном периоду, када су били љубазни и нежни један према другоме. Али они нису успели да сачувају оно што је било и све оно добро брзо је заборављено. Дрво љубави захтева свакодневно заливање. Такви супружници треба веома добро да размотре своје односе. Мирно да разјасне шта за сваког од њих представља идеал породичне среће, те да, користећи све оно добро што је било, почну да граде поново. И љубав ће се сигурно вратити ако сами људи то хоће. Јер нама је заповеђена љубав чак и према непријатељу.

Такозване кризе у породици догађају се из два разлога: 1) или муж и жена нису о могли да се прилагоде једно другоме; 2) или нису успели да сачувају оно што је било. Прва врста кризе се, по правилу, догађа у првим годинама живота у браку. "Са чиме се може изједначити породица? Замислимо два камена, оштра и тврда. Док се они међусобно не додирују, рекло би се да је све добро, један другог не дотиче. Али ако их ставиш у врећу и протресеш јако и дуго могуће су две варијанте: или се камење изглача и више не рањава једног друго, или остаје са својим оштринама и тада се цепа врећа и камење излеће из ње. Врећа је породица. Или се супружници кроз мала пожртвовања прилагођавају један другоме, или се разилазе у мржњи један према другоме" пише свештеник Илија Шугајев у својој књизи Једном за цео живот.[2]

Друга врста породичних криза повезана је са променама у начину живота и са старењем. Или сами супружници, или се њихов живот на неки начин мења и људи не могу увек да се престроје, да се навикну на те промене. То јест, појављује се ново искушење, а муж и жена за њега нису спремни, не могу да сачувају оно добро што је било. У кризним периодима породични живот трпи промену. На пример, расту деца, излећу из гнезда. Супружници морају да се навикавају на то ново стање, понекад морају поново да се прилагођавају, да се уче да воле једно друго. Али, како су говорили древни Латини "ко је упозорен тај је наоружан". И ко је спреман на тешкоће, лако их може савладати.

Већ сам помињао да конфликти у породици настају углавном из два разлога: 1) због тога што неко "вуче покривач на себе" и неће да почне сам да се исправља; 2) због недостатка жеље да било шта мења. Поменућу и трећи разлог: невештину супруга да разумеју једно друго. На пример, жена се жали да се муж јако променио, престао је да јој поклања пажњу, долази с посла и седи испред телевизора. Она би хтела бригу и нежност и њој се чини да они имају сасвим различите представе о породици.

Ево шта одговара психолог А. В. Курпатов:

"Ви кажете да ви и муж имате различите представе о породици. А знате ли ви S какве су његове представе? Ви морате знати како (у сликама) ваш муж види вашу идеалну породицу. Управо идеалну, не с вама, него уопште. Каква она мора бити? Изведите га на тај благонаклони и искрени разговор, сазнајте, Сасвим је могуће да се његове представе о идеалној породици не разликују сувише од ваше. Али, шта мислите, зна ли он како ви видите вашу идеалну породицу? Сумњам. Пре ће бити да он 'није у току'. И када дође код вас до отворености, има смисла и њему то ставити на знање. Само у случају ако у вашим идеалним (замишљеним) моделима породице ви и муж можете да нађете заједничке додирне тачке, постоји шанса за обнављањем нормалних и хармоничних односа. Одмах вас упозоравам: тражење тих 'додирних тачака' мора да се одвија без оптужби, претњи, уцена, увреда, оштрих израза и задржавања на ситницама. Међу коровом и плевом ви треба да пронађете зрна - здрава зрна која су у стању да дају изданке. Из прошлости се може узети оно најбоље, у будућност се може гледати оптимистички, једно друго може и треба подржавати - и тада ће 'реконструкција' бити од користи: и брак ће се обновити, и себе нећете изгубити".[3]

Ми често очекујемо од човека нешто и јако се љутимо ако он то не наслућује а снебивамо се да му кажемо. Преостаје ми да додам да отворени разговор мора бити врло искрен и миран, нипошто не почињите било шта у стању беса, јер ће бити само још горе!

Нико не оспорава да бес, гнев и потиштеност јако сметају у браку и човек треба да се труди да промени свој карактер набоље, првенствено ради себе.



Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 16 Јан 2013, 01:21

Питање:
Помоз Бог драги оче.

Прочитао сам ваш одговор на питање "Узети жену, која није девица". Цитираћу ваш одговор на то питање, који ме је збунио.

"И ако ти ожениш девојку "која није девица", јер је чинила блуд пре брака, ти нећеш чинити прељубу, јер она није разведена из законитог брака због прељубе. Ваш брак ће бити успешан, срећан и благословен ако ти, знајући за њен грех, опростиш њене погрешке младости и незнања и ако будете верни једно другом, онако како ће се свештеник молити за вас у Чину венчања."

Значи, нема везе да ли је дјевојка невина или није? Ја сам мушкарац и чувам своју невиност до брака. Сад кад сам прочитао овај ваш одговор не разумијем сврху бити невин до брака, ако се то може тако лако опростити? Да ли је паметно што ја као мушкарац чувам своју невиност, мада постоји јако велика шанса да моја будућа жена неће бити невина јер данас Српкиње више не чувају своју невиност. Да ли је свеједно пред Богом што ја чувам своју невиност? Да ли ћу ја имати користи што чувам своју невиност?

Хвала на одговору.
Н.Н

Одговор:
Драги брате,

збунио те је мој одговор и одмах постављаш фундаментално питање са констатацијом: "Значи, нема везе да ли је девојка невина или не?" Има везе, драги брате, и те како има везе. Но, ја сам написао оно што си и ти сам схватио на крају свог "протесног писма". Ти пишеш: "Мада постоји јако велика шанса да моја будућа жена неће бити невина". Данас слушамо педагоге и психологе у основним и средњим школама, као и гинекологе, који јавно, на телевизији, износе податке, да девојчице већ од четрнаесте године ступају у сексуалне односе са вршњацима, а много чешће са старијим и искуснијим мушкарцима. И како ти, драги брате, да дочекаш једну девојку од 25–28 година, са којом мислиш да се ожениш, да буде невина? Сем да се послужи пластичном операцијом! Савремена просвета (или медицина у служби педагогике) тражи да мајке упућују своје кћеркице у "тајне сексуалности" већ у основној школи, како не би добиле комплекс "чедности", па да им се смеју напредне вршњакиње. Зар то наши еминентни књижевници и драматурзи не износе у серијама које се "са поносом" приказују на РТС? (последње епизоде серије "Мирис кише на Балкану"). И то се сматра једним од европских стубова, на којима ћемо да градимо нашу европску судбину без алтернативе.
Али, драги брате, немаш никаквог разлога да сумњаш у врлину чедности, да чак сумњаш у њену моралну сврху. Па зар можеш сумњати у сврху и постојаност здравља, ако тебе окружују болесни? Зар ћеш се ти поистоветити са њима, само зато што је њих више и што су грлатији? Ако слушаш и читаш о лоповима, којих је пуна наша земља, па неки и државу називају лоповском, зар ћеш и ти почети да крадеш, јер је то профитабилно, па и за савременике нормално? Ако у држави, па и у свету, постоји организовани криминал, зар ћемо се сви приклонити тој пошасти, а нећемо се против ње борити и прокламирати част, поштење, моралне вредности? Чини ми се да нисам ничим повредио твоју врлину одржавања чедности до брака, али сам те упозорио на могућност, да твоја будућа супруга можда неће бити твој истомишљеник. Можда ће ти до задњег момента говорити и о својој чедности, а када се довољно збилижите, заволите, обострано зажелите венчање и схватите да једно без другога не можете, она ће ти рећи, или још горе сам ћеш се уверити у супротно. Како ту да поступиш? Ту помаже само праштање, јер она ће те вероватно убеђивати у своју љубав (што је свакако искрено и могуће) и да те је слагала, јер се плашила да ће те изгубити.
Није свеједно, драги брате, да ти сачуваш своју невиност до венчања у Цркви. То не може бити исто са развратом и неморалним животом од тинејџерства. То је врлина, а врлина има вечну, непролазну вредност. И то чега се и сам прибојаваш, ако добијеш жену која "није девица", твоја врлина чедности неће бити обезвређена, ни пред људима, ни пред Богом. Нећеш имати неке материјалне користи, али ћеш имати велику моралну предност, да уредиш ваш брачни и породични живот по јеванђелским, моралним принципима, на којима си заснивао и сав свој досадашњи живот.

Нека Господ Бог помогне да венце, које будете примили на венчању заслужно понесете и да њихов благослов сачувате до краја свога живота.
Благословен почетак и ток Васкршњег поста жели ти
о. Душан


http://www.svetosavlje.org/pastir/index ... =2&qa=2530


Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 02 Феб 2013, 01:14


Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 06 Феб 2013, 22:59

PORODICA

ON-MUZ-NEVERAN
ONA-ZENA-VERNA DO GROBA
"Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena servirala večeru, primio sam je za ruku i rekao: Moram ti nešto reći.
Sjela je i jela u tišini.Primijetio sam bol u njenim očima.
Odjednom nisam znao kako otvoriti usta. Ali morao sam joj dati do znanja što mislim.
Želim razvod, rekao sam smireno. Nije izgledala iznervirano mojim riječima, nego me tiho upitala: Zašto?
Izbjegavao sam njezino pitanje. To ju je razljutilo. Odbacila je pribor za jelo i počela vikati na mene, ti nisi čovjek!!

Te noći nismo više razgovarali.Plakala je. Znao sam da je htjela saznati što se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane.
Nisam je više volio. Samo sam je žalio!

S dubokim osjećajem krivnje, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30 % uloga u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda poderala na komadiće. Žena koja je 10 godina svog života provela samnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije ali nisam mogao povući što sam rekao jer sam jako volio Ivanu. Počela je jako plakati predamnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsjedala nekolikotjedana, činila se sada čvrščom i jasnijom.

Slijedeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još uvijek bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio spavati.

Ujutro mi je prezentirala svoje uvjete za razvod: nije htjela ništa od mene, ali je trebala odgodu od mjesec dana do rastave. Zahtijevala je da se u tih mjesec dana oboje trudimo živjeti normalno koliko god je to moguće.

Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mjesec dana i nije htjela da ga opterećujemo našim propalim brakom. To je za mene bilo prihvatljivo.Ali imala je još jedan zahtjev, htjela je da se prisjetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan
našega vjenčanja. Zahtijevala je da je u tih mjesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vratiju. Mislio sam da je totalno poludjela. Ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivima, pristao sam na njene čudne zahtjeve.

Rekao sam Ivani kakve uvjete mi je žena postavila za razvod... Glasno se smijala i mislila da je to apsurdno. Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom, rekla je prezrivo.
Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam ja izrazio svoju želju za razvodom. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo djelovali nespretno. Naš sin je pljeskao iza nas: Tata drži mamu u naručju.

Te riječi su me pogodile.

Od spavaće do dnevne sobe pa do vratiju, hodao sam preko 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla;nemoj našem sinu govoriti za razvod. Kimnuo sam glavom, pomalo uzrujan. Spustio sam je pred vratima. Otišla je čekati autobus za posao. A ja sam se odvezao sam do ureda.

Drugi dan bilo nam je puno lakše. Oslonila se na moja prsa. Mogao sam osjetiti miris njezine bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena. Shvatio sam da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila prosijeda. Naš brak je na njoj ostavio danak. Na minutu sam se upitao što sam joj to učinio.

Četvrti dan kad sam je podigao, osjetio sam kako se osjećaj intimnosti vraća.
To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene.

Peti i šesti dan osjetio sam kako osjećaj intimnosti opet raste. Ivani nisam rekao ništa o tome.
Kako je tih mjesec dana odmicalo, postajalo je sve lakše nositi je. Možda me svakodnevna vježba učinila jačim.
Jedno jutro birala je što će obući. Isprobala je nekoliko haljina ali ni jedna joj nije pristajala. Zatim je uzdahnula: sve su moje haljine
postale prevelike. Odjednom sam shvatio koliko je smršavjela i da je to zapravo razlog što mi je postajalo sve lakše nositi je.

Odjednom mi je sinulo... Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvjesno sam pružio ruku i pogladio je po glavi.
Naš sin je došao u tom trenutku i rekao: Tata vrijeme je da nosiš mamu van. Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je postalo bitan dio života. Moja žena ga je dozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila.

Okrenuo sam glavu na drugu stranu jer sam se bojao da bi se mogao predomisliti u zadnjoj minuti.

Tada sam je primio u naručje, hodajući preko spavaće do dnevne sobe, pa u hodnik. Njezine ruke obgrlile su moj vrat tako prirodno i nježno.

Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan našega vjenčanja.

No njezina sve lakša tjelesna težina me činila jako tužnim. Zadnji dan, kad sam je držao u naručju, jedva sam koraka mogao napraviti. Naš sin je otišao u školu. Držao sam je čvrsto i rekao: Nisam primjetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti.Odvezao sam se do ureda... Istrčao iz auta bez zaključavanja vrata. Bojao sam se da bi me svaka odgoda natjerala da promijenim mišljenje. Hodao sam gore. Ivana je otvorila vrata a ja sam joj rekao: Žao mi je ali ja više ne želim razvod.

Pogledala me zapanjeno, a zatim dotaknula moje čelo. Imaš li groznicu? Rekla je. Maknuo sam joj ruku s moje glave. Žao mi je, Ivana, rekao sam, neću se razvesti. Moj bračni život je bio dosadan vjerojatno zato što ni ona ni ja nismo cijenili pojedinosti u našim životima, a ne zato što više nismo voljeli jedan drugog. Sada shvaćam da od trenutka kada sam je nosio u naručju na dan našega vjenčanja, sam je trebao tako nositi dok nas smrt ne rastavi.

Ivana kao da se odjednom probudila. Opalila mi je šamarčinu, zalupila vrata i briznula u plač. Otišao sam. U cvjećarnici na putu kući sam naručio buket cvijeća za moju ženu. Prodavačica me pitala što napisati na kartici. Nasmijao sam se i napisao: Nositi ću te svako jutro dok nas smrt ne rastavi.

Te noći sam stigao kući s cvijećem u ruci i osmijehom na licu. Trčao sam gore po stepenicama, da bih našao svoju ženu u krevetu - mrtvu.

Borila se s rakom mjesecima a ja sam bio toliko obuzet Ivanom da nisam ništa primjetio.

Znala je da će ubrzo umrijeti i htjela me spasiti od bilo kakve negativne reakcije našeg sina na razvod.
Barem sam u očima našeg sina ispao brižan suprug...

Mali detalji u vašim životima su ono što je stvarno važno u vezi. To nije vikendica, auto, nekretnine, novac u banci. To samo stvara
okruženje pogodno za sreću, ali ne može dati sreću u vama.

Dakle, nađite vremena da budete prijatelji i napravite one male stvari jedan za drugoga da izgradite intimnost. Da imate pravi sretan brak!

(Ako ne podijelite ovu priču, ništa se neće dogoditi.

Ako to učinite, možda spasite nečiji brak.

Mnogi od životnih neuspjeha su ljudi koji nisu shvaćali koliko su bili
blizu uspjeha kada su odustali.)


http://nbf.pl‎

Повратак на “Кутак за татице”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 5 госта