www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Зашто је татица важан

Уредник: meteori

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Зашто је татица важан

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 02 Мај 2008, 22:33

Zašto je tata važan

Tek od treće godine života detetu postaje bitno da je majka žena, a otac muškarac.
Uloga roditelja, odnosno ženske i muške figure, važna je još pre začeća deteta, razvija se tokom trudnoće i porođaja, traje tokom celog perioda odrastanja, nastavljajući se i kad deca odu od kuće. Štaviše, roditelji nastavljaju da utiču na nas i onda kada ih više nema među živima, jer su se njihove figure ugradile u našu psihu tokom odrastanja.
Većina ljudi nije svesna tog intropsihičkog uticaja roditelja, ali oni koji jesu i žele taj uticaj da promene mogu očekivati dugotrajnu i neizvesnu avanturu.

Na početku tata može biti i mama

Uloga majke znatno je više proučavana i većina bi se ljudi složila s tim da je majka najvažnija osoba u životu deteta. Naravno, ne mora biti i biološka majka, a u prvih nekoliko godina života ne mora biti ni ženska osoba. Naime, u prve tri godine života majka je svaka osoba koja uspešno zadovoljava potrebe deteta za emocionalnim vezivanjem, hranom i negom. Mnogi muškarci bi bili sposobni da uspešno preuzmu tu ulogu. Tek posle, od treće godine nadalje, detetu postaje bitno da je majka žena, a otac muškarac.

Tatina uloga u razrešenju simbioze

U trudnoći otac nerođenog deteta stvara osećaj sigurnosti, poverenja, optimizma i tako pomaže majci da se trudnoća odvija sa što manje stresova, da se oseća prijatno, voljeno i da s radošću očekuje novorođenče. Povoljna porodična atmosfera sigurno pozitivno utiče na razvoj deteta tokom trudnoće, što je mnogim roditeljima poznato, jer su s detetom počeli da komuniciraju mesecima pre njegovog rođenja.
Odnedavno i otac može prisustvovati rođenju svog deteta. Zabeležena su mnoga pozitivna iskustva, a najviše koristi od toga ima novorođenče. Utvrđeno je, naime, da očevi koji su prisustvovali porođaju znatno više pričaju o svom detetu i da se tokom odrastanja znatno više vežu za njega. Tokom prva tri meseca majka i novorođenče razvijaju posebnu vrstu odnosa koju nazivamo simbioza. Oni se ponašaju kao jedno biće i otac je u tom periodu potisnut u drugi plan. Ipak, simbioza ne bi mogla da se dobro razvija bez njegove podrške, zaštitničkog stava, razumevanja i brige o svakodnevnim potrebama deteta i majke. Kako dete raste, počinje sve sigurnije da primećuje postojanje i drugih osoba osim majke, a to znači da i otac postaje uključen u njegov svet. Otac tako podstiče lakše razrešenje simbioze, pa kroz svoju različitost omogućava detetu brži kognitivni i motorički razvoj i stvaranje obrazaca budućih socijalnih odnosa.

Potreba za emocionalnim povezivanjem

Britanski psihoanalitičar Džon Boulbi je uveo važan koncept pod nazivom attachment (emocionalno povezivanje ili privrženost) između deteta i majke, odnosno osobe koja ima tu ulogu. Proučavajući decu u dečjim domovima, otkrio je važnost tog fenomena u prve tri godine života i teške posledice na razvoj deteta ukoliko ta potreba za emocionalnom povezanošću nije mogla više-manje da se skladno razvija. U porodici s oba roditelja emocionalna povezanost biće veća sa jednim roditeljem, najčešće mamom, ali će se u isto vreme razvijati i emocionalna povezanost sa drugim roditeljem, tatom. Time će povezanost dobiti na dinamici i sigurnosti, a kasnije će prisutnost oca olakšati odvajanje - osamostaljivanje deteta iz zajednice s majkom.

Formiranje strukture nad-ja

Između treće i pete godine života deteta uloga oca postaje vrlo specifična i odnosi koji se stvaraju u porodičnom trouglu majka - dete - otac bitno će uticati na dalji razvoj njegove ličnosti, pre svega na formiranje strukture nad-ja. Nad-ja (ili superego) je instanca u strukturi ličnosti odgovorna za našu savest i stvaranje ideala.
S navršene tri godine života dete postaje sve svesnije svog polnog organa. Kažemo da je ušlo u falusnu fazu. Dete u tome periodu obično otkriva masturbaciju. Nešto kasnije, zainteresuje se za polnu različitost u odnosu na drugu decu i svoje roditelje, pa govorimo o edipalnoj fazi razvoja.
Devojčice i dečaci tokom prve tri godine života obično su emotivno više vezani za majku, ali ih u uzrastu od oko četiri godine počinje da brine odnos između roditelja. Počinju da primećuju da su majka i otac "suviše angažovani" jedno oko drugog. Dečak zaključuje da ne uspeva da konkuriše ocu jer je previše jak, sposoban i opasan. U isto vreme voli svog oca i divi mu se, ali i razmišlja o tome kako da ga potisne u trouglu majka - sin - otac. S tim agresivnim fantazijama kod dečaka se javlja osećaj krivice, ali i straha da će zbog svojih želja biti kažnjen, tj. kastriran. Da bi razrešio tu mučnu situaciju, dečak počinje sve više da se identifikuje s ocem, nastojeći da preuzme njegove atribute moći. Tako smanjuje svoj kastracioni strah i izgrađuje svoj nad-ja.
Devojčica tokom zaljubljenosti u oca i rivalstva s majkom zaključuje da je već ranije kažnjena - kastrirana zbog svojih fantazija prema roditeljima. Želja vezana za oca i dalje postoji, ali kako ne može da se realizuje, devojčica prihvata identifikaciju s majkom koja joj nudi društvo u kojem živi.

Zatišje pred buru

Nakon završetka te burne faze razvoja, u uzrastu od oko šest godina dete ulazi u znatno mirniji period koji se zove latencija i postaje zrelo za školu. Polaskom u školu očekuje podjednaku pomoć oba roditelja. Od tada su roditelji ujednačeniji po važnosti.
Dolaskom puberteta (adolescencije) u 12. godini dete postaje ponovo vrlo zahtevno i teško shvatljivo roditeljima. Takva situacija često podstiče roditelje na međusobne prepirke i optuživanja, a prema deci znaju da osciliraju od preterane strogosti do totalnog popuštanja. Deca ih gledaju drugim očima i ne shvataju da su to oni isti roditelji prema kojima su nekad gajili ljubav i strahopoštovanje.
Adolescenti postaju bolno svesni dvoličnosti odraslih i raznih grešaka koje su roditelji činili tokom vaspitanja. Umesto da zadrže mir, toleranciju, mudrost, pouzdanje i da nastave međusobno da komuniciraju, roditelji se često nepotrebno upliću u život svojih adolescenata, iz straha da će ih izgubiti na ovaj ili onaj način. Umesto da uvažavaju njihovo mišljenje i pregovaraju s njima, roditelji postaju smešni s pozivanjem na svoj autoritet i na nekakve moralne norme društva kojih se ni sami ne drže. Kada se adolescencija približi kraju (oko dvadesete godine), nekad deca, a sada odrasli videće kod svojih roditelja i dobre i loše strane, shvatajući da su i oni samo obični ljudi.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

http://nbf.pl‎

Повратак на “Кутак за татице”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 4 госта