www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Emisija posvecena na secanje Djordja Martinovica

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Emisija posvecena na secanje Djordja Martinovica

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 05 Апр 2013, 23:45

Emisija emitovana 05.04 2013 gde je izmedju ostalih ali i prva tema o kojoj sam pocela da pricam je bio slucaj Pokojnog G.Djordja Martinovica.
Zbog sujete da nisam do kraja kako i treba iznela zadatak sa emisijom Pod Velom Tajni, odlucila sam da posebnu emisiju uradim secanjem na ovog mucenika .

O emisiji kada budem obezbedila sagovornike o ovoj temi javicu blagovremenu.Hvala na strpljenju , i prastajte u ime Boga sto nisam imala snage u redovnom terminu ovu temu da iznesem do kraja.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Emisija posvecena na secanje Djordja Martinovica

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 25 Сеп 2016, 22:17

Подсетник: Случај насиља над Србином са Космета који је заташкала комунистичка власт СФРЈ
5. април 2013. Геноцид, Злочин, Историја, Косово и Метохија

Стане Доланц са осмехом лицемерно рекао: „- Жао ми је што је Ђорђе Мартиновић српски самурај који је над собом извршио харакири“!!!

Десило се то у Гњилану првог маја 1985. године. Ђорђу Мартиновићу, албански злочинци и сепаратисти набили су са коцем полулитарску флашу кроз чмар у утробу! Флаша се зауставила тик под десним поребарним луком, а овај злочин албански злочинци су смишљено починили како би поспешили исељавања Срба са Косова, који су се после тога почели масовно исељавати.

Флашу су из утробе жртве извадила у приштинској болници два хирурга Албанца и један српски хирург др Морачић. Њега су Албанци накнадно позвали, пошто су се уплашили када су отворили утробу и видели флашу и срчу коју је требало извадити. Др Морачић је после операције изјавио:
- Призор који сам затекао био је језив.

1. маја 1985. у 13 часова, Ђорђе Мартиновић је пресретнут на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша је кроз чмар набијена у утробу, данцетом на горе, а на дрво била натакнута кроз грлић. Зауставила се тик под десним подребарним луком и, поломљена, остала у утроби жртве.Мартиновић је смогао снаге да се допеља до пута, одакле је пребачен у приштинску болницу. Хитну операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица били Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др Морачића, уплашени од флаше и срче коју је требало извадити. Др Морачић је после операције описао да је призор који је затекао био „језив“.Прва вест о догађају објављена је три дана касније, 4. маја 1985. у београдској Политици. Гласила је:„Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи.“



Ђорђе Мартиновић је после тога оперисан још три пута, једном на Војномедицинској академији у Београду и два пута у Лондону.



О овом злочину тада је писала целокупна домаћа и светска штампа. Само неколико дана после операције која је изведена на ВМА-а, коју су опседали новинари, бојећи се да се Срби на Косову не дигну на устанак, тада моћни Стане Доланц, министар Унутрашњих послова Југославије, шеф Контраобавештајне службе и потенцијални наследник Јосипа Броза Тита, чинио је све да злочин не буде приписан Албанцима и буде потпуно другучаје представљен јавности.

Уз помоћ Брозових генерала, пре свега адмирала Бранка Мамуле, генерала Милана Даљевића, генерала Владимира Војводића, генерала и народног хероја Југославије Петра Грачанина и пуковника Новака Ивановића, начелника Дома ЈНА у Гњилану, где је Мартиновић био запослен, разним манипулацијама, обманама јавности и скривањем истине о злочину, ток истраге је скренут у другом правцу.

Тим од пет лекара који је предводио др Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могућно. Тражи се супервештачење, у којем медицински стручњаци потврђују налазе вештака. Онда је тражено супер-супервештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чији је званични налаз садржавао и оцене да је самоповређивање могуће (по неким изворима, и оцене да није могуће). За све то време, док је тешко болесни Мартиновић лежао на ВМА, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа, и уз присуство полиције. Тадашњи начелник ВМА, генерал Владимир Војводић, је одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА.

Многи искази и чињенице о сраховитом чину насиља су фалсификовани, а јавност обавештена да је Мартиновић наводно признао да се сам повредио. Очигледно је било да је реч о завери државе против једног малог човека и да се од ужасног страдања и психичког и физичког малтретирања прави лакрдија.



О „случају Ђорђа Мартиновића” расправљала је и скупштина Југославије осам пута, али без резултата. Скупштина Србије шест пута је одлагала расправу јер су руководиоци сматрали да она није надлежна за случај већ према Уставу Покрајне Косово. Разрешењу случаја није помогло чак ни писмо нашег познатог писца Добрице Ћосића, које је јавно упућено Бранку Мамули и Душану Чкребићу, тада актуелном Председнику Скупштине Србије.

У злочину учествовале најмање три особе

После операције у Лондону у болници „Свети Ђорђе”, чувени проктолог светског угледа др Петер Холи изјавио је новинару Милораду Бајићу:

- Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама, после увида у комплетну медицинску документацију, насиље су извршиле најмање три особе. Сумњало се да су злочин извршили сестрићи Синана Хасанија, тада актуелног председника СФРЈ по кључу, против којих је Велимир Цветић, адвокат Ђорђа Мартиновића покренуо истрагу.

Лицемерје и лажи Станета Доланца

После изјаве коју је дао Стане Доланц, министар унутрашњих послова СФРЈ, љубљанској телевизији, медији више нису писали о „случају Мартиновић”.

У тој изјави Доланц је дословце рекао присутним новинарима:

- Што се тиче случаја Ђорђа Мартиновића обустављена је свака истрага, суђења неће бити јер су моји криминалистички органи утврдили да се он сам повредио.

Затим је Доланц са осмехом лицемерно додао:

- Жао ми је што је Ђорђе Мартиновић српски самурај који је над собом извршио харакири.
На ту досетку Доланца, сви присутни новинари су се насмејали. Ова изјава је, нажалост, до данас на снази. Због те ње за све ово време, читаве две деценије, случај за је остао за јавност неразјашњен и нерасветљен.

Покој му души… Србија никада не треба да заборави своје мученике!

Епилог случаја Мартиновић

О „случају Мартиновић” редитељ Милорад Бајић снимио је документарне филмове „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Међутим, и они су једини пут приказани у Дому синдиката у Београду 1986. године. После тога стигла је забрана приказивања, која и дан-данас важи.

Поводом двадесете годишњице од овог страшног злочина, крајем маја, Милорад Бајић је, у сарадњи са студентском организацијом „Центар” на Правном факултету организовао трибину под називом „Косово пре Милошевића – толеранција или терор?”, на којој је требало да буду приказани филмови „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Ипак, према Бајићевим речима, три сата пре почетка стигла је забрана (?!) и трибина није одржана.

Тако је истина у Србији још једанпут поражена.

Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова је постао симбол и метафора страдања Срба са Косова и Метохије.

Срби из Батуса, Клине и Косова Поља кренули на колективно исељавање због шиптарско-комунистичких насиља и неправди (20. јуна 1986).

Паљење Пећке патријаршије, силовање монахиња, силовање старица, трудница, малолетница, паљење жита, сече винограда, прекопавање дечијих гробова. и остале ствари које су уследиле су заташкаване од стране комунистичке власти, а све зарад „мира у кући“ и на штету Срба.

Мартиновић је после пет операција коначно под присилом продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца, где је и преминуо 6. септембра 2000. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади.

Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999.

http://www.magacin.org/2013/04/podsetni ... last-sfrj/
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Emisija posvecena na secanje Djordja Martinovica

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 25 Сеп 2016, 22:21

M. Đorđević - Vesti

Flaša koja je započela rat
Slučaj Đorđa Martinovića, 56-godišnjeg seljaka iz Gnjilana na Kosovu koji je 1. maja 1985. napastvovan na njivi staklenom flašom, nataknutom na štap, otvoren je posle ravno četvrt veka ćutanja, ali ne u Srbiji, nego u Švedskoj.



Tiražni list "Aftonbladet" nedavno je pod naslovom "Flaša koja je započela rat u Jugoslaviji" u tančine opisao događaj, onako kako ga je novinar Peter Kadhamar čuo od Đorđevih potomaka.

Kadamhar zaključuje: "Ono što se kasnije dogodilo nije bilo samo tragedija za porodicu Martinović. Ratovi koji su sledili sa 100.000 mrtvih i dva miliona izbeglih ljudi su direktna posledica onog što se desilo na maloj njivi".


Nesrećni seljak je tog jutra krenuo na njivu da posadi pasulj. Nekoliko sati kasnije doteturao se, okrvavljenih pantalona, u bolnicu u Gnjilanu, odakle je prebačen u Prištinu.

Šta mu se dogodilo, nikada nije istragom utvrđeno pošto se verzija srpske policije i svedočenje samog Martinovića nisu poklopili. Pukovnik Novak Martinović, načelnik mesnog Doma armije, u kome je i Đorđe radio kao čuvar, izjavio je da mu je navodno, njegov zaposleni priznao: "To sam ja uradio".
Služba zatvorila Popovićevu izložbu


Pošto je vest o nasilju nad srpskim seljakom sa Kosova eksplodirala u štampi, čuveni srpski slikar Mića Popović je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti priredio izložbu svojih slika pod nazivom "Raspeće Đorđa Martinovića". Izložba je otvorena u SANU, ali je već posle pola sata zatvorena - kaže Milorad Bajić, TV snimatelj, koji je o ovoj tragediji snimio nekoliko dokumentarnih filmova. - Došli su agenti tadašnje službe bezbednosti i stavili katanac na vrata, a autora Miću Popovića zadržali nekoliko sati na "informativnom razgovoru".


Kao ni srpski novinari tada, tako ni švedski kolega danas nije poverovao u monstruoznu priču. Naveo je da je do tog dana Đorđe Martinović živeo srećno, kao domaćin kuće sa tri sina i suprugom Jagodinkom.

Ali se, i pored toga, prema policijskom izveštaju, "upustio u neku vrstu homoseksualne onanije, gde je grlić flaše natakao na štap, štap pričvrstio na zemlju i seo na flašu. Flaša se polomila i polomljeni delovi su kao noževi nastavili da ulaze u njegovo telo...".

Ipak, jedan policajac iz Prištine pozvao je beogradskog novinara Rajka Đurića i obavestio ga da su Albanci napali Martinovića. Đurić je požurio na Kosovo i napisao članak. Nijedan časopis nije hteo da ga objavi, jer je policijska uprava odmah saopštila da se Martinović povredio sam, sve dok se i pisac Dobrica Ćosić nije javio otvorenim pismom tadašnjem predsedniku Republike, i zatražio da istina izađe na videlo.


"Đorđe Martinović je postao simbol sveg zla koje Srbi moraju da trpe. Do tada je predmet bio zapažen i na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Tamo je Martinović ponovio svoju izjavu, da se sam povredio.

Ali, sada je slučaj bio veći i značajniji od 56-godišnjeg čoveka sa povređenim debelim crevom", zaključuje Kadhamar. Kad je pušten iz bolnice, navodi list, Martinović je dao novu izjavu da je "radio na svojoj njivi, kada je iznenada čuo da uzvik na albanskom rekao: "Držite ga!".
Izbrisan nastavak rečenice


Našavši se među snimateljima koji su 1989. pratili tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije Slobodana Miloševića na putu po Kosovu, Milorad Bajić je bio i svedok kako je zaista glasila čuvena Miloševićeva rečenica okupljenim Srbima "Niko ne sme da vas bije".
- Ta rečenica je imala i nastavak "...niti da vas nabija na kolac", ali je to izbrisano iz svih izveštaja. Poslao sam 11 pisama Miloševiću moleći ga da se ponovo ispita tragedija srpskog seljaka u Gnjilanu, ali je on ćutao. Zbog toga ga je porodica Đorđa Martinovića proklela - navodi Bajić.

Neko je stavio Martinoviću krpu na usta. Posle toga se ničeg nije sećao". Njegova porodica je potom prodala imanje u Gnjilanu izvesnom Srbinu iz Švajcarske, i preselila u selo Čitluk u južnoj Srbiji. Danas u toj kući živi albanska porodica. Tako se završava priča o Đorđu Martinoviću".


Priča je, zapravo, u to vreme tek počinjala. Peter Kadhamar objasnio je za "Vesti" zašto je baš "slučaju Martinović" posvetio pažnju:


- Moj članak je jedan u nizu iz bivše istočne Evrope o pojedincima koji su, igrom slučaja ili posle dugog i posvećenog rada, odigrali ključnu ulogu u transformaciji svoje zemlje i kontinenta - navodi švedski novinar. U Srbiji, međutim, više nema nijednog njegovog kolege koji bi razmišljao na sličan način.


Dok je za tiražni švedski list "Aftonbladet" stradanje kosovskog seljaka Đorđa Martinovića i njegove porodice 1989. neposredno odvelo ceo Balkan u ratove i patnju miliona ljudi, u Srbiji je događaj potpuno zaboravljen. Među usamljenima koji se već četvrt veka bore za pravdu i istinu, nalazi se i penzionisani snimatelj Milorad Bajić.

Njemu je Đorđe Martinović prvi put, u kameru, ispričao šta se dogodilo na njivi kraj Gnjilana, da su ga napali Albanci i, pored toga što je srpska policija držala zvanične verzije, da se Martinović sam natakao na kolac.


Svedočeći za "Vesti", Bajić kaže da je 1989. podmitio policijsku upravu u Prištini sa 500 nemačkih maraka, i tamo dobio kolac i krhotine flaše koja je izvađena iz Martinovićevog debelog creva. Dokazni materijal je prikazao u svojim dokumentarnim filmovima, "Optužujemo" i "Strah od istine" koji, osim na ponekom festivalu, nikada nisu prikazani javnosti. Danas flašu i kolac čuva u svom domu.


Srpska policija je prisilila Martinovića da lažno svedoči, priča Bajić.


- Prema nalogu Staneta Dolanca, tada člana Predsedništva SFRJ, tri srpska generala i jedan admiral pribegli su lažima samo da bi se održali navodni nalazi policije, da se Đorđe Martinović "sam povredio". Bili su to dr Vladimir Vojvodić, tada upravnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu, generali Milan Daljević i Nikola Ljubičić, kao i admiral Branko Mamula. Strahovalo se da bi istina izazvala ustanak Srba na Kosovu protiv Albanaca. Bila je i javna tajna da je Dolanc priželjkivao da nasledi Tita - navodi Bajić.
http://www.vesti-online.com/Vesti/Hroni ... pocela-rat
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Emisija posvecena na secanje Djordja Martinovica

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 25 Сеп 2016, 22:22

Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Emisija posvecena na secanje Djordja Martinovica

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 25 Сеп 2016, 22:26

Potomci Đorđa Martinovića: Naš deda je simbol srpskog stradanja
J. MATIJEVIĆ - S. BABOVIĆ | 10. maj 2015. 16:15 | Komentara: 8

Potomci, u ispovesti za “Novosti”, tri decenije posle zločina u Gnjilanu: Albanci koji su ga nabili na kolac nikad nisu otkriveni. Potomke ovog stradalnika laži bole mnogo više od rana
Đorđe Martinović je godinama posle tragedije utehu pronalazio u unucima

Đorđe Martinović je godinama posle tragedije utehu pronalazio u unucima
Srodne vesti

Sa Atlantika na ljuti kamen

Sa Atlantika na ljuti kamen
Posle rođenja prvenca roditelji nesrećniji

Posle rođenja prvenca roditelji nesrećniji

Zdravo potomstvo posle maligne bolesti

Život proveo tragajući za potomcima borca stradalog 1944. godine

Baka Nadežda iznedrila 65 potomaka

“- DEDA je do kraja ostao dostojanstven, dobar čovek, koji je imao samo lepu reč za ljude. Sa ponosom čuvamo sećanje na njega. Čuvamo i mnogobrojne isečke iz štampe kao i knjige o zločinu nad njim, sa izjavama političara, pisaca, lekara i medicinskih komisija, skupštinskim izveštajima, lažnim i istinitim svedočenjima. Čuvamo istinu i laži o njemu. Jer, naš deda je svojevrstan simbol srpskog stradanja.”

Ovako, za “Novosti”, govore Dejan, Stevan i Bojan Martinović iz Čitluka kod Kruševca, unuci Đorđa Martinovića iz Gnjilana, službenika tamošnjeg Doma JNA. Uglednog domaćina, pre 30 godina, 1. maja, Albanci, nikad zvanično otkriveni, nabili su na kolac, na čijem vrhu je bila polomljena pivska flaša!

Prva vest o ovom monstruoznom događaju objavljena je tri dana kasnije. Glasila je: “Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi.” Gnusan zločin nad Martinovićem potvrđen je i prvim saopštenjem lokalnih vlasti iz Gnjilana. O njemu je pisala cela domaća i strana štampa.

Ubrzo, međutim, usledio je obrt u režiji tadašnjih vlasti. Objavljuje se drugo saopštenje “po kom se pedesetšestogodišnji Đorđe Martinović, upustio u homoseksualni akt samozadovoljenja koji je krenuo po zlu”!? Priložen je i nalaz iz Ljubljane, kao i “dobijena izjava samog Martinovića”. Ostala je upamćena i izjava Staneta Dolanca, saveznog sekretara unutrašnjih poslova i šefa kontraobaveštajne službe tadašnje SFRJ.

- Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri - rekao je Dolanc ljubljanskoj televiziji.

* Martinovići na jednoj od poslednjih zajedničkih fotografija sa svojim Đorđem

Pokušaji da se čestiti poljoprivrednik, etiketira kao bolesnik koji se sam povredio, i tri decenije posle do tada nezabeleženog zločina, živo peku potomke Martinovića. O samom slučaju, ipak, nerado i teško govore.

- U vreme kada su se nad dedom iživljavali, porodica i meštani, bili su na saboru na Novom Brdu - pričaju Đorđevi unuci. - Izmučen, na ivici smrti, sa svoje njive u koju je pošao da zasadi pasulj, deda je smogao snage da dopuza do puta, odakle je prevezen u prištinsku bolnicu. Hitno je operisan, a hirurzi su mu srču sakupljali u trbuhu sve do rebara! Potom je prevezen na VMA, gde je ponovo operisan. Tim lekara koji su ga operisali potpisao je dijagnozu kojom se potvrđuje da samopovređivanje ove vrste nije moguće. Preživeo je, potom, mnogobrojne operacije, ali i surovo iznuđivanje lažnih priznanja, prekrajanje istorija bolesti i nalaza, organizovano zataškavanje slučaja vlasti i istražnih organa u SFRJ, pritiske, osude političara ali i novinara, proglašavanje nenadležnosti sudova, potonje ćutanje i nanetu sramotu.

Posle složenih hirurških zahvata na VMA, Đorđe Martinović prevezen je na dalje lečenje i operacije u London. Da ga prati, sam se prijavio akademik Zoran Krivokapić, tada mladi beogradski kolorektalni hirurg, rođen i odrastao u Zvečanu.

* Đorđe je sahranjen 2000. godine u Čitluku

- Za gotovo četiri decenije, koliko radim i operišem, nikada više nisam video povrede kakve je imao Đorđe Martinović - kaže za “Novosti”, akademik Krivokapić. - Njegovo prebacivanje u London pomogli su advokat Velimir Cvetić, novinar Dragan Barjaktarević i reditelj Milorad Bajić. U Londonu ga je operisao čuveni hirurg Piter Holi, svetski priznat stručnjak za operaciju povreda analnog otvora. Njegov nalaz koji sam doneo u Beograd glasio je da je “isključeno svako samopovređivanje” i da je “zločin proučio sa kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju”. Tvrdio je i da su nasilje izvršile najmanje tri osobe.

Ni taj izveštaj, međutim, vlasti nije sprečio da ostanu pri tvrdnji da se Martinović sam povredio.

- Deda je bio primoran da proda tu krvavu njivu i od tih para kupi kućicu u Čitluku. U Gnjilane je došao samo još jednom, 1996. godine. Preminuo je 2000. godine. Ceo slučaj dobio je sudski epilog, jer je Drugi opštinski sud u Beogradu početkom devedesetih godina utvrdio istinu i naložio da se dedi isplati odšteta. Ali, počinioci nikada nisu izvedeni pred lice pravde - pričaju Martinovićevi unuci.
APEL
PRVA konkretna posledica ovog jezivog događaja rezultirala je tekstom “Peticije 2011”, koja se pominje se i kao “Peticija 2016”, s obzirom na to da su je potpisali i građani Kosmeta, poslata je najvišim državnim i partijskim institucijama Jugoslavije i Srbije. U njoj se govori o stanju u pokrajini, upozorava da je okupiran deo jugoslovenske teritorije i da se nad Srbima “vrši teror iz dana u dan”. Povodom ove peticije, potom, u januaru 1986, oko 200 beogradskih intelektualaca, umetnika, pisaca, predstavnika crkve, šalje apel Skupštini SFRJ i Skupštini Srbije.

Oko 150.000 nemačkih maraka, koliko je sudskom presudom određeno jednom od najvećih srpskih mučenika sa Kosmeta, porodica kaže da nikada nije videla. Posle lečenja od rana koje do kraja nisu zacelile, Đorđe se sa porodicom sina Gradimira preselio u Čitluk. Ali, tu su samo nakratko našli mir. Već 1999. godine u izbeglištvu su se našli i sinovi Srećko i Dragan. Svi sinovi i Đorđeva supruga Jagodinka preminuli su tokom poslednjih 12 godina! Unuk Dejan veruje da bi sigurno živeli duže da ih dedina sudbina kao zao oblak nije pratila i stalno morila. Živa je samo Đorđeva ćerka Olgica koja se sa porodicom skućila u Kragujevcu.

- Hvala bogu, deca su nam dobro, ali pravog posla nemaju i živi se teško - svedoči nam Đorđeva snaja Verica, supruga njegovog sina Dragana. - Potucali smo se kao izbeglice, živeli jedno vreme kod advokata Velimira Cvetića na Avali, a posle pokušaja da živimo na Kosmetu, gde su nas Šiptari sve vreme napadali, konačno, došli smo i mi u Čitluk. A samo smo hteli da nas ostave na miru.

Srećom, veli Verica, potomci se danas zajedno drže. Draganova i njena deca - Ivana i Stevan. Srećkovi i Zlatini - Bojan, Zoran i Zorica. Gradomirovi i Živkini - Jelena, Dejan i Marko, i Olgičina deca Nikola, Jovana i Marija. Mnogi su izrodili praunuke.

Iako im država nikada nije pomogla, čak petorica Martinovića su bili mobilisani u ratu 1999. godine. Dok odlazimo iz kuće, domaćini koji više nemaju snage za prisećanja pakuju nam knjige i tekstove. Tu sve piše, kazuju, i istina i laž.
SANU
SLUČAJ Đorđa Martinovića je našao svoje mesto i u Memorandumu SANU. U njemu se navodi da je “značajan ne samo zbog naročitog, neviđenog nasilja, koje podseća na najmračnija vremena turskog nabijanja na kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna istina.”


REAKCIJE VELIKANA I ZABRANE

* POSLE surovog zločina nad Đorđem Martinovićem, akademik Dobrica Ćosić je, u proleće 1985. godine, napisao pismo zvaničnicima u kom, između ostalog, navodi:

“Znajte, istinom o Martinoviću, koju treba što pre saopštiti narodu, istinom po svaku cenu, možda se spasava ostatak našeg dostojanstva pred sobom i svetom.”

* MARTINOVIĆEVO stradanje ovekovečio je slikar i akademik Mića Popović na svojoj slici “1. maj 1985. (Raspeće Đorđa Martinovića)”. Prikazao ga je u očiglednoj paraleli sa raspećem Isusa Hrista, pod budnim okom policije.

* U SVOM autorskom članku u “Večernjim novostima” povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, književnica Svetlana Velmar--Janković, podsetila je da je “taj događaj, pre gotovo trideset godina, otvorio sve buduće slučajeve srpskog mučeništva i stradanja”.

* O ZLOČINU je dva dokumentarna filma, “Strah od istine” i “Optužujemo” snimio i Milorad Bajić. Jedini put, filmovi su prikazani 1986. na festivalu dokumentarnog filma u beogradskom Domu sindikata. Emitovanje ovih filmova na RTS, odbili su, međutim, svi generalni direktori ove kuće. Bajić je povodom slučaja “Martinović” nekadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću pisao svakog 1. maja. Na ukupno 11 pisama, nikada mu nije odgovorio.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... -stradanja
Прилози
djordje.jpg
djordje.jpg (3.59 KiB) Прегледано 589 пута
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!


http://nbf.pl‎

Повратак на “Radio emisije”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Bing [Bot] и 8 госта

cron